Uklanjanje Hosnija Mubaraka, posle četiri decenije faraonske vlasti, bio je lakši deo egipatskog proleća. Kairo do zime nije našao put za izlaz političkog haosa i sunovrata ekonomije. Ni izbori, koji će trajati šest nedelja, ni Tahrir, gde se ponovo gine, ne donose smirenje. Prvi su neispitana pilula za smirenje; osvajanje pouzdane demokratije na trgu ne vredi više od performansa, ma koliko iskrenog, ali uz visoku cenu u ranjenim i ubijenim nedužnim nezadovoljnicima.
Dosadašnji dobitnici su generali, koji su sačuvali – zasad je nepredvidivo dokle – ne samo nedodirivost, nego i vrhovnu vlast, a – na duži rok – akteri islama, moćne političke poluge na Nilu. Poletni liberali još su za megdan nespremna manjina. Izbori početi u novembru, sigurno će dati većinu partiji začetoj od Muslimanske braće, ali nikako i dovoljnu snagu za formiranje islamske države iranskog tipa, ali ni režima labavijeg, „liberalnog islama“ po uzoru na Tursku. Tek predsednički izbori polovinom 2012. i, potom, referendum o novom ustavu, koji će pripremati stočlana (osamdeset imenovanih i samo dvadeset izabranih) komisija parlamenta u nastajanju, pod budnim okom oficirskog Visokog saveta i tumača Korana kako treba da se uredi Egipat, ostavljaju nadu, poslednje što je po mitologiji ostalo u Pandorinoj kutiji.
Partija pravde i slobode, koju su stvorila Muslimanska braća, i njen partnerski blok, mešavina od radikalnijeg do fundamentalnog, i blažeg islama, imaće, izvesno, najbolji rezultat, ali ne i izglede za apsolutnu kontrolu. „Sekularno – religijska linija razdvajanja je svakako kritično iskušenje u prelazu Egipta iz autoritarnog u pluralistički sistem“, uveren je komentator londonskog Nju stejtsmena. Brižniji akteri, kaže, od sadašnje vojne uprave traže garancije da će novi ustav „ograničiti ideološko rivalstvo i osigurati slobodu religije i izražavanja“.
Procene su da će Muslimanska braća, kroz svoju stranku, dobiti najmanje trideset procenata glasova, „možda i do pedeset“. Fino podešena politička mašinerija, kako je opisana islamska organizacija, više puta zabranjivana, prilagođavala se bolje neko iko vremenu i potrebama. Konačno pomilovana posle rušenja Mubaraka, nastupa kao najspremnija. Nove, tek osnovane, partije nisu još čestito stale na noge, a ostareli Vafd, nacionalistički recidiv iz ere kraljevine, pre Naserove revolucije i panarapske ideje, koji je – takođe – prošao zabrane i obnovu, nedovoljnog je kapaciteta. Ostaci Mubarakovog partijskog stroja nisu, međutim, sasvim onemoćali, naročito u manjim sredinama.
Iznad svih, ipak, visi Damoklov mač generalskog veća maršala Mohameda Huseina Tantavija. Muslimanska braća neguju, kao univerzalni recept, tradicionalnu molitvu spasa – „islam je rešenje“. Ali, upravo, koliko da dostižu najveću specifičnu težinu duž Nila, njihova unutrašnja uverenja podložna su različitim pristupima. Čuvari prvobitnog „Kovčega zaveta“ zakleti su radikalno nepopustljivoj suni, dok je drugo krilo – jednako pouzdanih kao vernika – spremno za zemaljsku vlast prilagodljivo i pragmatično, kad je osvoji.
Takva Braća poručuju da neće da dominiraju, već da upute Egipat u na pravu stranu. „Hoćemo građansku državu na islamskim principima, demokratsku, sa parlamentarnim sistemom, slobodnim stvaranjem partija i slobodom štampe i nezavisnim sudstvom“, saopštavaju, ali s druge strane objašnjavaju – sve neizbežno počiva na šariji, kojoj su duboko privrženi, pa time i povećanoj ulozi islama u javnom životu. Umereni govore da „žele samo islamski okvir“, dok se konzervativci čvrsto oslanjaju na već postojeći ustavni paragraf da je „islam religija države, a principi šarije glavni izvor zakonodavstva“.
Neuništiva, izvesno i prilagodljiva najstarija islamistička organizacija Egipta, nastala kao „socijalno versko društvo, naglašenim programom protiv nepismenosti, otvaranja bolnica i čak širenja fudbala“, vremenom je sticala „političko punjenje“, povremeno primenjujući i „terorističku praksu“ kod kuće ili proizvodeći opasne otpadnike, koji su konačno postali tvorci Al Kaide, kao svetskog zla. Otac egipatske braće, Hasan al Bana, učitelj iz Ismailije, sa šestoricom službenika Kompanije Sueckog kanala, 1928. godine je poveo pokret za „širenje islamskog morala“ – kako je zabeleženo – „kombinovanjem političkog aktivizma i dobrotvornog rada“. Front je prvobitno bio usmeren na borbu protiv britanskog kolonijalizma i „čišćenje svih zapadnih uticaja“.
U decenijama javnog ili podzemnog delovanja Muslimanska braća su bivala neprijatelj i partner u političkom miljeu Egipta. Još u kraljevi bili su optuženi za ubistvo premijera Mahmuda Nurašija, podržavali su 1952. oficirsku revoluciju (Anvar Sadat je bio oficir za vezu), ali su brzo zatim bili okrivljeni za pokušaj atentata na Gamala Abdela Nasera. Skorijih decenija, iako van zakona, ulazili su u parlament, kao nezavisni kandidati ili u prikrivenim savezima, iako se Hosni Mubarak od njih branio propisom da „partije ne mogu biti utemeljene na religiji“.
Zvanično nepoznati napadač je ubio Hasana al Banu 1948. Said Kutb, čiji su spisi razvijali ideologiju – džihadom protiv grešnih društava potonulih u neznanje, i na Zapadu i u onom islamskom svetu kome je potrebna radikalna transformacija – osuđen je na smrt i pogubljen 1966. U prošlosti nisu se dvoumile, ni kraljevina, ni republika. Danas su Braća partneri.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
