Pogrešne mete

Upravo Ukrajina i Iran to posebno mogu da potvrde, ako se sete „svog neba“ iz ne tako davne prošlosti.

U julu 2014. godine – zapamćeno je – sa prostora oko Donjecka, na istoku Ukrajine, ruskom raketom Buk pobunjenici su oborili avion malezijske kompanije sa 298 ljudi. Niko sa leta nije preživeo.

Londonski Gardijan sliku o najnovijim „nesrećnim pogocima“ dopunjava podatkom da je Teheran od Moskve 2005. kupio veoma efikasno do daljine od dvanaest kilometara i visine od blizu sedam hiljada metara Tor-M1 oružje.

U 1988. pogotkom sa američke krstarice Vinsens nad Ormuskim moreuzom u Zalivu je srušen iranski putnički avion na redovnom letu broj 655 iz Bandar Abasa na putu za Dubaj u kome je bilo 290 žrtava „greške posade u razlikovanju civilne i vojne letilice“.

Prethodno je brod SAD naišao na iransku minu.

Posle teheranskog pogotka, kao i uvek u takvim prilikama, obnavlja se rasprava o odgovornostima, koja se u osudi u akademskim krugovima oslanja na davno utvrđene zakone, uz razmatranje da li je reč o ratnim zločinima ili incidentima.

Među diplomatskim operativcima je ne retko obojena tekućim potrebama za političkim poenima. „Duboko saučešće“ i izvinjenje iranskog ministra DŽavada Zarifa poručuje da je reč o „ljudskoj grešci“ – prouzrokovanoj američkim avanturizmom, koja dovela do nesreće“.

Očekivano na drugoj strani se umnožavaju zahtevi da se krivci izvedu pred međunarodni sud.

Gabor Rona, američki univerzitetski istraživač i ranije pravni savetnik Međunarodnog komiteta Crvenog krsta podseća da su pravila i izuzeci precizno postavljeni još uz donošenje Povelje Ujedinjenih nacija 1945.

Posebno ukazuje da dozvoljena delovanja u samoodbrani od pretnji „po potrebi doživljavaju raznolika tumačenja“.

Smatra – recimo i u najnovijem primeru – da ubistvo Kasema Sulejmanija „teško da može da otkloni opasnost od terorizma, jer je general odmah dobio odnegovanog zamenika, a njegove snage i dalje imaju iste ciljeve“.

„Nedavni akti terora, izvesno u Sulejmanijevoj izvedbi, krše međunarodne zakone, ali više nego njegovoj eliminaciji prednost treba da ima krivično gonjenje i suđenje i kad nečija zemlja ne želi ili ne može da to učini“, piše profesor sa Benjamin Kardozo pravnog fakulteta njujorškog Ješiva univerziteta.

Ali, „obaranje putničkog aviona je još očiglednije nedopustivo, iz sličnih razloga“, nastavlja Rona, naglašavajući uz to da „svaki odgovor na napad ili neposrednu pretnju mora da bude proporcionalan opasnosti“.

Potom zaključuje: „Osveta nije akt samoodbrane. NJen beskrajni ciklus učiniće svet značajno opasnijim mestom nego što jeste.“

Revnosni hroničari akademska razmatranja dopunjuju nabrajanjem nekih od najsmrtonosnijih napada na civilne avione i njihove nedužne putnike prošlih decenija.

Na El Alov avion Lokid konstelejšen na putu iz Beča za Tel Aviv, koji je 27. jula 1955. zalutao u bugarsko nebo dva lovca Mig 15 su otvorila vatru (58 mrtvih), pošto su izraelski piloti odbili naređenje da slete.

Izraelske snage oborile su u februaru 1973. avion libijske kompanije, koji je sa stotinu putniku leteo iz Tripolija za Kairo, ali se neznano zašto našao skoro 200 kilometara udaljen od predviđene rute i oboren je iznad Sinaja, koji je jevrejska država smatrala svojim vazdušnim prostorom od zauzimanja pustinjskog poluostrva u junskom ratu 1967. Libijski pilot je smatrao da su ga presreli egipatski lovci.

Avion južnokorejske kompanije, let 007 iz NJujorka za Seul preko Aljaske, odstupio je za oko 600 kilometara sa propisane putanje i u nebeskom prostoru se našao na meti sovjetskih lovaca, koji su prvog septembra 1983. otvorili vatru pošto su zaključili da se radi o „špijunskoj misiji“.

Nastradalo je svih 269 putnika i članova posade.

Avijacija Ukrajine je oktobra 2001. iznad Crnog mora oborila letelicu Sibirske kompanije koja je bila na redovnoj liniji iz Izraela za Novosibirsk.

Zalutala raketa sa vežbi na Krimu je usmrtila svih 78 članova posade i putnike.

Ministar odbrane Kijeva se izvinio porodicama i prijateljima žrtava.

Prvi napad na nedužne putničke avione – nalaze pretraživači hronika – zbio se 14. avgusta 1938. godine, kad je tokom Drugog kinesko-japanskog rata DC-2 u vlasništvu nacionalne avio korporacije Kine i Pan amerikena japanski vojni avion naterao da prinudno sleti na vodu u blizini Hongkonga.

Od osamnaest putnika, preživela su dvojica i pilot Hju Vuds, Amerikanac.

Avion je popravljen, ali ga je sa promenjenim imenom dve godine kasnije stigao još jedan japanski (devet mrtvih) prepad posle sletanja, a potom je izgoreo.

Ovog puta pilota, ponovo Amerikanca (Volter Foksi Kent) nije poslužila sreća.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Dag Hjalmar Agne Karl Hamaršeld takođe nije imao sreće osamnaestog septembra 1961. Avion kojim je krenuo da pregovara o prekidu vatre između pripadnika snaga UN i Čombeovih trupa iz Katange srušio se u blizini Ndole u današnjoj Zambiji (ondašnjoj Severnoj Rodeziji).

Niko nije preživeo.

Nejasne okolnosti udesa se razjašnjavaju godinama.

U prvom trenutku okrivljen je pilot za „ljudski propust“.

Nezavisna trojna komisija eksperata, koju je obrazovao Ban Ki Mun, na 99 strana izveštaja objavljenog jula 2015. potvrdila je sumnju u atentat, a 2018. belgijski pilot Jan van Risegem se hvalio prijateljima i medijima da je on „obavio posao“ obaranja Hamaršeldovog DC6 u ime grupe belaca, pošto su se prethodno uporno pojavljivale vesti i o umešanosti protivnika kongoanske nezavisnosti – obaveštajnih agencija CIA, britanske MI6, belgijske rudarske kompanije i nekih južnoafričkih parlamentaraca.

Ni nebeski, ni zemaljski putevi – čini se – nisu uvek dovoljno pouzdani.