Popuna klupe

Erdoganu treba apsolutna skupštinska nadmoćnost da bi promenio ustav i, kako se očekuje, uveo svemoćni predsednički sistem, a onda – kad sadašnjem šefu države Abdulahu Gulu istekne rok – on će preuzeti dužnost „sultana“ po francuskom receptu, po nagoveštajima sa postera pristalica, mogao bi i da ponovi mandat.

Velika narodna skupština u Ankari ima 550 zakonodavaca, i ako se potvrde previđanja, Erdoganova stranka osvojiće 12. juna bar polovinu klupa (u ovom sazivu drži 61 odsto). Tako će, posle 2002. i 2007, treći put za redom vladu sastaviti samo jedna partija.

Politički apetit sadašnjeg premijera je većina od najmanje 330 poslanika, sa kojima može da izglasa amandmane i da prerađeni ustav uputi na referendum. Pravi san je zapravo magična brojka 367: toliko je potrebno da se sistem promeni i bez opšteg biračkog odobrenja. Ipak Sahin Alpaj, profesor političkih nauka smatra da bi „bilo bolje da dobije većinu manju od 330 poslanika, što bi Erdoganu poslalo poruku da, ako želi reši pitanja zemlje, treba da radi zajedno sa opozicionim partijama“: „Bude li imao više od 330 poslanika, pokušaće da to učini sam, na osnovu sopstvenih principa, što neće biti zdravo.“

Kako je u Turskoj ulaznica za parlament visoko postavljena prepreka od deset odsto glasova na izborima, kombinacija stratega AKP je da manji takmaci sa desnice ostanu u bubnju, a da se privuku glasovi njihovih simpatizera; otud Partija pravde i razvoja ovom prilikom agituje povećanim nacionalističkim naglaskom, a da – što je više moguće – onemogući nezavisne slobodne strelce, koji ne moraju da ostvare normu kao partije, što je inače češća taktika kurdskih kandidata.

Najozbiljnija opoziciona snaga, sekularna partija Kemala Kiličdaroglua meri se na najviše trideset procenata, dovoljno da ne kvari Erdoganovu dobitničku kombinaciju. Katinka Bariš iz Centra za evropske reforme u Njujork tajmsu piše: „Republikanska narodna partija pokušava da vodi drugačiju igru, čak ne optužujući AKP za namere da teži islamizaciji Turske, već u kampanji naglašava ekonomsko otvaranje i socijalnu sigurnost“, a – dodaje – „zarad demokratije bi bilo bolje da ne bude Erdoganove supervećine“.

Istanbulski komentator Soli Ozel naglašava da se „na ovim izborima ne radi o tome ko će da pobedi, već o dovoljnoj većini da se promeni Ustav“, zaostao iz 1982, usvojen samo dve godine posle generalskog puča. Osnovni zakon zemlje, „ponajmanje demokratski dokument“, zaista zahteva – formuliše londonski nedeljnik Ekonomist – „kako bi se izbrisala sećanja na brojne udare u Turskoj i zaokružila tranzicija ka normalnoj demokratiji“.

Većina stranih komentatora pritom nije naklonjena zamisli o potpunom predsedničkom sistemu, zapravo institucionalizovanju Erdoganove političke palice, zameni postojećih više – manje ceremonijalnih ovlašćenja šefa države.

Izvesno da je Redžep Taip Erdogan u svom dosadašnjem nacionalnom političkom pohodu potvrdio naciji valjanost „turskog modela“, koji se sada nudi i arapskom buđenju kao prirodan recept, ne samo vraćanjem armije iz političke arene u vojničke barake, regionalnim liderstvom (nazivanim i oživelim neoosmanskim ambicijama), doziranjem opsesije Evropskom unijom i bespogovorno, bezuslovnom američkom povinovanju; Turska je sedamnaesta privreda sveta, i uz rekorde u ekonomskom rastu, po opštim merilima odmah iza Kine i Indije, ali ipak uz zastoje u osetljivom korpusu ljudskih prava i sloboda, posebno u medijima (više je novinara u turskim zatvorima, nego u pekinškim) i uz sve moćniju policiju, ohrabrivanu navodno radikalnim religioznim bratstvima.

Kolumnista domaćeg Hurijeta zapaža da Erdogan „vidi sebe kao narodnog heroja i misli kako može da propisuje zakone, pa više ne obraća pažnju na kritičare u medijima i intelektualce koji se suprotstavljaju njegovoj retorici“: „Ne brine, jer zna da oni ne prevode u (biračke) brojke i da je njegova moć uticaja veća nego njihova.“ Magazin Tajm jednostavno formuliše: „Erdogan po prirodi nije graditelj konsenzusa.“

Redžep Taip Erdogan ima dve pasije; fudbal u mladosti, skoro da je postao profesionalni igrač, i politiku u kojoj od ranih godina, sa jednim davnim „crvenim kartonom“, desetomesečnom zabranom zbog raspaljivanja religiozne netrpeljivosti 1998 – javnog recitovanja zapaljivih islamskih stihova.

Predskazanje upućenog profesora Soli Ozela sa Kadir Has univerziteta je: „Suočićemo se sa još moćnijim Taipom Erdoganom i, možda, sa još još više autoritarnom Turskom.“