Na obali Dunava, u nedelju u podne u Novom Sadu, molitvenim pomenom – bogosluženjem pravoslavnih sveštenika i jevrejskog rabina – biće odata pošta žrtvama racije pre osamdeset godina, kad su mađarski okupatori u Drugom svetskom ratu ubili i u zaleđenu reku bacili tela više od hiljadu tri stotine Srba, Jevreja i Roma. Samo tri dana ranije te 1942. na jezeru u predgrađu Berlina, Hitlerov nacizam zvanično je utvrdio postupak za „trajno rešenje jevrejskog pitanja novim tehnologijama“.
Mnogo godina kasnije (2005.) Generalna skupština UN proglasila je 27. januar za Svetski dan sećanja na holokaust i sva genocidna stradanja u svetu.
Pamćenja i pouke radi valja pominjati, pa otud i u ovom veku obnavljati sećanje na ta tri januarska datuma. U Talmudu, svetom jevrejskom kodeksu moralnih normi i običaja zapisano je: „Kogod pogubi jednu dušu, računa mu se da je pogubio čitav svet, a ko održi u životu i samo jednu, računa mu se da je održao čitav svet.“
Počivši patrijarh Irinej, na jednom od godišnjih pomena na raciju u Novom Sadu, pred pločama (kao svojevrsne pogrebne povorke) sa imenima pogubljenih zločin je nazvao „strašnijim od krvavog pohoda duž Dunava hunskog vođe Atile“ (poznatog i kao Bič božji) u davnom petom veku.
Istraživač pogroma početkom 1942. u južnoj Bačkoj, istoričar Zvonimir Golubović je u svojoj knjizi napisao: „Po broju žrtava, vremenu trajanja operacije od gotovo mesec dana, načinu ubijanja, sudbini zemnih ostataka, nacionalnom, socijalnom, rodnom i starosnom sastavu (skoro pet stotina dece), bez preterivanja se može reći da je racija u Novom Sadu, Čurugu i drugim mestima Šajkaške jedan od najmonstruoznijih zločina počinjenih na tlu bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.“
U Golubovićevoj knjizi zabeleženo je ubistvo 3809 nedužnih (2578 Srba, 1068 Jevreja, 54 Roma, 31 Rusina, 15 Rusa i 21 Mađara)
Sačuvan je i ovaj zapis paroha novosadske Uspenske crkve, protojereja Alimpija Popovića: „Na pojutarje Svetog Jovana, u rano jutro krvoločni Ugri zatvoriše sve domove srpske za tri dana i tri noći sa narodom u njima i nasta pokolj nevinih ljudi, žena i dece. Mnoge pobiše po kućama, dvorištima, po ulicama i kasarnama, a najviše po obalama zamrzla Dunava, jer studen bi silna. Klaše djecu pred očima majki i otaca, a i ove pred očima djece. Ne dadoše tjelesa mrtvijeh majci zemlji, nego pobacaše pod debelu koru rijeke zaleđene, mnoge mrtve, a neke još žive. U Šajkaškoj i drugim naseljima isto učiniše, baš na Badnjak uoči Božića. Umesto radosnog (prazničnog) pozdrava, užas smrti u domove unesoše, množinu naroda pobiše u Čurugu, Zablju i Titelu i ostalim mestima, a njihove leševe baciše pod led Tise. Neka je večni pokoj i slava žrtvama. Amin.“
Za samo sat i po 20, januara 1942. petnaest probranih učesnika – na čelu sa firerovim opunomoćnikom Rajnhardom Hajdrihom – saglasili su se sa već započetim Hitlerovim planom uništenja jedanaest miliona Jevreja, napuštanjem ranijih „nedovoljno efikasnih metoda preseljenjem na istok i ubrzanom prirodnom selekcijom – eutanazijom i sterilizacijom“.
Zapisnik je vodio pedantni Adolf Ajhman.
Reč ubijanje se ne pominje, ali se podrazumeva.
Otkucan na pisaćoj mašini u trideset kopija, papir koji su dobili, učesnici su morali da nauče napamet i kasnije unište.
Jedini primerak je pronađen 1947. U Memorijalnom centru holokausta u Jerusalimu (Jad vašem) čuva se i ova dodatna Ajhmanova zabeleška: „Pri kraju sastanka poslužen je konjak, a veoma zadovoljni Hajdrih, koji inače ne pije, sebi je dozvolio čašicu. Svima se jezik razvezao, pa se pričalo o različitim načinima likvidacije, zvanično nazivanim – tipovi mogućeg rešenja.“.
Tek 2005. godine Ujedinjene nacije su proglasile 27. januar za svetski Dan holokausta.
Izabran je datum kad su sovjetske trupe 1945. oslobodile koncentracioni logor Aušvic.
Rezolucijom Generalne skupštine odbacuje se svako negiranje holokausta i zahteva se trajno obeležavanje stratišta, kao i podučavanje novih generacija o pogubnoj prošlosti.
Spomenik „Porodica“, rad vajara Jovana Soldatovića, obeležje novosadske tragedije, podignut je 1971. pošto je tadašnji politički lider Vojvodine Mirko Čanadanović, unoseći razboritost u prosuđivanje o mogućim posledicama po srpsko – mađarske odnose zbog trajnog obeležavanja hortijevsko – mađarskog zločina i očuvanja istorijske istine. Srpski patrijarh German je posećujući Jasenovac septembra 1984. poručio: „Da praštamo moramo, a da zaboravimo ne možemo.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
