Poslednji svedok Holokausta

Praška Jevrejka, rođena novembra 1903, u čijoj roditeljskoj kući je Kafka, za nju „čika Franc“ – redovni gost na nedeljnim ručkovima – devojčici pričao lepe priče, preživela je nacistički koncentracioni logor u Terezinu, kakvu sreću nije imalo šest miliona drugih. „Ja sam Jevrejka, ali Betoven je moja religija“, govorila je, ponavljajući da ju je održala samo „radost muzike koja je uvek podizala duh, kako bi se podneli i najteži trenuci“.

Njen prvi učitelj klavira, kad je imala samo pet godina, bio je Konrad Ansordž, učenik Franca Lista (nimalo neobično: majka je često muzicirala sa Gustavom Malerom). Kad su u strašnim godinama drugi logoraši pitali kako može da se u „paklu“ bavi muzikom, objašnjavala je: „Muzika je nešto kao magija koja je u tom stravičnom stanju – dok je Nemcima naše izvođenje bila zabava – nas iz mora logorskog užasa uznosila na ostrvo mira, ljubavi i lepote. Sa sjajnim violinistima, čelistima, pevačima, dirigentima i kompozitorima imala sam više od 150 koncerata.“

Sećala se istovremenog iskušenja: „Morali smo po nemačkoj zapovesti da sviramo jer su predstavnici Crvenog krsta dolazili u logor tri puta godišnje. Nemci su tako predstavljali kako je Jevrejima u Terezinu pružen lep kulturni život („Firerov dar sa orkestrom, čak i sa fudbalskim timom“), ali ja sam ipak bila srećna da izgladnelima, bolesnima i beznadežnima pružim trenutak utehe; to im je bila svojevrsna hrana, bez koje bi se mnogo ranije umiralo.“ Kad je novinar Gardijana, kad je Alis već prevalila stotu, pitao da li je ikad razmišljala kako je preživela „konačno rešenje“, objasnila je: „Moj temperament, optimizam i samodisciplina. Tragam samo za lepim stvarima u životu, o ružnim i lošim dovoljno znam.“ Alis Herc Zomer i njen sin (priveden je sa njom kao šestogodišnjak) bili su među malo onih koji su živi dočekali oslobođenje, kad je u Terezin maja 1945. stigla Crvena armija. Muž Leopold umro je od tifusa u Dahauu, njena 73-godišnja majka je nestala u pećima Treblinke. Najmanje 140.000 Jevreja odvedeno je u Terezin, gde je ubijeno tridesetak hiljada, a 88.000 prebačenih u Aušvic i druge logore čekale su gasne komore Hitlerovih dželata.

Još ne tako davno Alis je dva-tri sata svakodnevno provodila za klavirom. Pored toga, za najbolji mirnodopski eliksir smatrala je „dobru supu, nikako ni čaj, ni kafu, ni alkohol“. Kad se konačno život jedinstvene starice tiho ugasio, ispraćena je posebnom pažnjom najuglednijih medija u svetu, ne samo kratkom vešću o preminulima u dubokoj starosti. Nekoliko navoda iz ispovesti poslednjeg svedoka Holokausta, zabeleženih u telavivskom Haarecu, valja pamtiti kao nasušnu lekciju:

„Mladi ljudi sada uzimaju sve za gotovo“, rekla nam je Alis Herc Zomer u intervjuu na svoj 106. rođendan. „Kad je počeo Prvi svetski rat, imala sam jedanaest godina. Kad se završio, upisala sam se na Nemačku muzičku akademiju u Pragu, kao najmlađi učenik.“ Tridesetih godina bila je širom Evrope poznata pijanistkinja. Udala se 1931. za Leopolda, takođe muzičara, šest godina kasnije rodila je sina, a 1939. nacisti su okupirali Čehoslovačku. Jevrejima je bilo zabranjeno da nastupaju na koncertima, pa se jedno vreme pomagala davanjem privatnih časova, dok Jevrejima nije zabranjeno da podučavaju nejevreje.

I posle svega što je preživela, rekla je: „Ja ne mrzim Nemce. Ono što su radili je strašno, ali da li je Aleksandar Veliki bio iole bolji? Zlo je uvek postojalo i uvek će ga biti. Bila sam u Jerusalimu na suđenju Ajhmanu. Moram da kažem da sam osećala sažaljenje za njega, kao i za čitav nemački narod, koji nije drugačiji od drugih. Skoro četiri decenije, kad se okončao Drugi svetski rat, malo zatim i Jevreji dobili državu, Alis je živela u Izraelu kao profesorka na jerusalimskom konzervatorijumu, a onda se preselila u Englesku – poslednje muzičko i životno utočište. Upitana jednom da li se plaši umiranja, odgovorila je: „Ne, ni najmanje.“ Slučajnošću film o životu Alis Herc Zomer upravo je počeo da se prikazuje u Americi i širom sveta, a 38-minutni dokumentarac nominovan je za ovogodišnjeg Oskara pod nazivom „Gospođa iz broja 6“ (po broju londonskog stana).