Matematički pobednik izbora u Izraelu će brzo biti poznat – samo par sati pošto se zatvore birališta – ali ne i ko će vladati. Od nastanka (moderne) jevrejske države, nijedan osvajač najvećeg broja glasova, pa ni Ben Gurion, nije imao „svoju“ vladu. Predviđanja su da ni u ovom brojanju „niko neće dobiti više od 25 procenata“, pa sledi politička trgovina da se zauzme šezdeset jedno (od sto dvadeset) mesto u Knesetu.

Predizborne prognoze su da Cionistička unija, stranka levog centra Isaka Hercoga, dobija dvadeset šet poslanika, četiri više od Likuda, dosadašnjeg desnog premijera Benjamina Netanijahua. U predviđanjima raspodele dobro stoje još tri raznorodne partije (setlerska desnica, sekularni centar i udruženi Arapi) svaka sa ulogom od oko trinaest mandata, a onda jednocifreno i više manjih, koje preskoče izborni cenzus od 3,25 procenata.

            U ministarskom bubnju će biti svi, jer i bez malih priloga premijeri lako ne zauzimaju presto.

            Predsednik države, obično – tako je unapred pomenuo i Reuven Rivlin – daje priliku mandataru „najsposobnijem da sastavi vladu“, za šta dokaz ne mora da bude prvo mesto na izborima.

            Razložni posmatrači tri scenarija: koalicija „samo ne Netanijahu“, povratak „kralja Bibija“ i mešani kabinet (nacionalnog jedinstva).

            Fajnenšel tajms posebno detaljno razrađuje sve ovakve sastave. U prvom slučaju, Hercog bi nedovoljan broj prirodnih saveznika sa levice, mogao da popuni privlačenjem ideološki nešto udaljenijih partnera, koji će istaći svoju cenu za pogodbu. Posebno – veruje se – računa na partije centrista Jaira Lapida i Moše Kahlona, dvojice bivših Netanijahuovih ministara.

            U popunjavanju slagalice sasvim poseban pogodak može da bude Zajednička lista, prvi put ujedinjena izraelska arapska manjina (1.700.000 stanovnika Izraela), kojoj se namenjuje čak trinaest budućih poslanika. Poletni četrdesetogodišnji advokat iz Haife Ajman Ode udružio je četiri partije – mešavinu levičara, islamista, palestinskih nacionalista i čuvara građanskih sloboda – u blok koji (kako je rekao) „neće ući u koaliciju sa cionističkom partijom“, ali je nagovestio da postoje uslovi pod kojima će dati podršku izraelskoj vladi levog centra, a pre svega da se obori Bibi Netanijahu.

            „Ujedinjavanje arapskog političkog bića je od istorijske važnosti“, ukazuje analitičar i palestinski aktivista Mohamed Daravše, uporni zastupnik koegzistencije izraelskih Arapa i Jevreja, podsećajući da „nijedna manjina nikad bez toga nije ostvarila strateške ciljeve“.

            Ajman Ode, u čiji pristup je deo sunarodnika još sumnjičav, uverava podsećanjem: „Naša je potreba da gradimo mostove sa jevrejskom zajednicom. Martin Luter King se borio za crnce i belci-demokrate su bili sa njim.“

            Ni opstanak Netanijahua, četvrti povratak na mesto predsednika vlade – kao premijera sa najdužim stažom posle Davida Ben Guriona – ne bi iznenadio. Vešti Bibi može da mobiliše religiozne partije i krajnju desnicu, pa i neke sa kojima se „zakrvio“ i razišao, ali neotporne pred primamljivim iskušenjem. Vrte se imena koja se pominju i u Hercogovoj računici.

            Konačno, ne isključuje se – bar pre izbora – ni „velika koalicija“, dva u kampanji nepomirljiva protivnika – Hercoga i Netanijahua. Nedovoljno potvrđeni izvori nagađaju da predsednik Rivlin ima na umu i takav kabinet, što je ranije isprobano. Pred junski rat 1967. „iz razloga bezbednosti“ napravljena je vlada nacionalnog jedinstva; u ekonomskoj krizi 1984. ponovilo se zajedništvo levice i desnice – Šimona Peresa i Jichaka Šamira, sa dvogodišnjom zamenom na mestu premijera.

            Nije nezamislivo da se velike partije „nađu“, kaže Jehuda ben Meir iz Instituta za nacionalnu bezbednost u Tel Avivu: „To ograničava sposobnost malih stranaka da ucenjuju i da dobijaju više nego što im pripada.“

            Komentator agencije AP nalazi da je „skoro nemoguće vladati Izraelom“, gde dve najveće partije osvajaju manje od polovine glasova birača, a onda se jedna nacionalistički obojena obraća Jevrejima koji govore ruski, druga sekularnim liberalima, a obe srednjoj klasi stavljenoj u procep. Uz to idu četiri religiozne stranke, izdeljenih Jevreja bliskoistočnog i evropskog porekla.

            Netanijahu je u ovoj kampanji nacionalnu bezbednost postavio u centar. Ako izgubi to neće biti rezultat njegove tvrde politike, niti će Hercog pobediti jer se većina Izraelaca ne slaže sa Bibijem oko iranske atomske pretnje ili kako treba odgovarati na rakete iz Gaze. Nedeljnik Obzerver objašnjava: „Premijer je svim silama pokušao da izbore pretvori u izjašnjavanje o ugroženosti, a glasanje je pre svega ispit o socijalnim pitanjima, za koja preko polovine učesnika anketa odgovora da ih ekonomija brine više od izraelske bezbednosti.“

            Hercog, razumevajući životne uslove mladih u Izraelu, govori o „sendvič generaciji“ birača iz srednje klase, koji istovremeno izdržavaju svoje porodice i starije rođake ili roditelje. Zaključak upornog analitičara je da je „sve objašnjivo“: „Dok premijer (Netanijahu) ne popušta u svojoj poreskoj „krvnoj osveti“ Palestinskoj autonomnoj upravi (uskraćivanjem prihoda), dok ometa mirovne razgovore i dalje kvari odnose sa Amerikom optužujući Vašington da se predao Iranu, njegovi sopstveni birači, sve više gube nadu da može da im pruži odgovore na svakodnevne probleme, koji se pritiskaju većinu.“

            Najlošije raspoloženima se čini da je kralj Bibi „lider koga Izraelci više sebi ne mogu da dozvole“.