„Prikrivati zlo ili odricati da je postojalo je kao da se otvorena rana ostavlja da krvari bez zavoja“, pouka je pape Franje, pošto je turski pogrom Jermena pre sto godina nazvao prvim genocidom u dvadesetom veku. Kako je upravo stogodišnjica stradanja milion i po nedužnih, ponovo se premerava istorija i upoređuju političke potrebe. Ocena Svetog oca na bogosluženju u Crkvi Svetog Petra u Rimu odmah je uzbunila „političke duhovnike“ u Ankari, a – izvesno – još jednom je pozvala na ispit savesti mnoge druge.
Dosad je, po podacima Jermenskog nacionalnog instituta u Vašingtonu, dvadeset jedna država prihvatila da su u ranim godinama Prvog svetskog rata Jermeni u režimu mladoturaka, koji su 1908. preuzeli vlast u nameri da „snažnije poturče“ Osmansko carstvo na zalasku, bili izloženi genocidu. Prvi je to 1965. učinio Urugvaj, ali su tako postupili i drugi, većinom evropske (među kojima Francuska, Nemačka, Švedska, Italija, Holandija, Poljska, Rusija) i južnoameričke države, a i Savet Evrope, Svetski savet crkava, Vatikan, čak i više od četrdeset federalnih država SAD, mada ne i administracija u Vašingtonu, gde je predsednik smetnuo ranije obećanje. Za Ankaru je pogrom „nesrećno ratno stradanje u haosu raspadanja imperije“, a predsednik Erdogan je prošle godine (još kao premijer) samo ponudio saučešće unucima svih Jermena koji su izgubili živote, ali mu je neprihvatljivo da se ovo pitanje pretvara „u formu političkog sukoba“. Raniju ideju da bi komisija istoričara trebalo da se bavi razvrstavanjem prošlosti odskora zamenjuje optužbama da jermenska dijaspora i zapadni lideri raspaljuju neprijateljstvo dva naroda optužbama o genocidu.
Za Jerevan i jermensko rasejanje pre jednog veka se radilo o „smišljenom istrebljenju čitavog naroda“, pa je papina politička propoved „snažna poruka međunarodnoj zajednici“. Ministarstvo spoljnih poslova Turske je saopštilo da „oseća veliko razočaranje i tugu“, ali ministar Mevlut Čavušoglu se nije držao diplomatske uzdržanosti: „Papina izjava je daleko od realnosti i ne može biti prihvaćena. Nažalost istorija je pretvorena u instrument politike. Religiozni autoriteti nisu mesta za podsticanje srdžbe i neprijateljstva putem optužbi bez osnova. Ocene (pape Franje) su ništavne i nevažeće za Tursku i njen narod.“
Analitičar Njujork tajmsa – oslanjajući se na istoričare – upućuje da su uoči Prvog svetskog rata u oslabljenoj Osmanskoj carevini živela dva miliona Jermena, a 1922. bilo ih je manje od četiri stotine hiljada: „Razlika je rezultat genocida, što Turci odbacuju. U početku Prvog svetskog rata mladoturci su bili uz Nemačku, da bi na istoku otvorili front prema Rusiji, ali planovi su propali porazom kod Sarikeša. Anadolski Jermeni, uspešniji domaćini od suseda Turaka, optuženi su da su držali stranu Rusima, obeleženi kao peta kolona i pretnja državi, proglašeni su za opasnog neprijatelja. Istini za volju, bivalo je i saradnje jermenskih nacionalista i gerilaca sa Rusima.“
Jermeni obeležavaju 24. april kao dan kad je 1915. godine nekoliko stotina njihovih intelektualaca uhapšeno i kasnije pogubljeno, pa se to uzima za početak genocida, koji je potrajao do 1917. Pominju i prethodne masakre – 1894, 1895,1896, 1909. i progone između 1920. i 1923. Mladoturska vlast pod imenom Komiteta za jedinstvo i napredak pokrenula je proces kažnjavanja Jermena sistemom progona i deportacija, konfiskacija, radnih bataljona, brutalnih egzekucija i iscrpljivanja proteranih u marševima, koji su bez hrane i vode desetkovani. Posle kapitulacije Osmanske imperije 1918. trojica dotle vladajućih paša pobegli su u Nemačku. Turski preki sud za ratne zločine osudio ih je potom na smrt. Ali, u potonjem nacionalnom poletu su amnestirani 1921, a kasnija politika vlada, od Kemala Ataturka, prihvatila je politiku osporavanja genocida.
Ankara smatra da je krivica za golgotu Jermena rešena presudom u Istanbulu 1919, kad je – u odsustvu – kažnjen trijumvirat režima mladoturaka, veliki vezir Mehmed Talat i ministri rata i mornarice, Ismail Enver i Ahmed Džemal, vodeći dužnosnici Komiteta za jedinstvo i napredak. Sva trojica dve-tri godine kasnije izgubili su živote u emigraciji pod različitim okolnostima. U martu 1921. jedan od ozloglašenih paša je ubijen usred belog dana na ulici u Berlinu. Nemačka porota je oslobodila napadača.
eđu poznavaocima se smatra da je termin genocid skovao poljski Jevrejin, advokat Rafael Lemkin, koji je na stradanju Jermena istraživao „pokušaje eliminacije čitavih naroda“. Reč je, međutim, upotrebio tek 1943, u knjizi „Vladavina Osovine u okupiranoj Evropi“ opisujući nacističku Nemačku i sudbinu Jevreja. Sudbina i pravda ne idu uvek u korak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
