Aleksandar Lebedev, svojevremeno KGB funkcioner, sadašnji čuvar slobodne štampe kao vlasnik londonskog Independenta i Ivning standarda, namerava da osnuje globalni fond za nagrade i donacije novinarima, koji širom sveta otkrivaju korupciju. Dobročinstvo je razumljivo, jer – kako tvrdi Kiril Kabanov, koji je na čelu Nacionalnog antikorupcijskog komiteta, samo „Rusi za mito godišnje daju tri stotine milijardi dolara, što je skoro četvrtina bruto nacionalnog proizvoda čitave zemlje“.

Partner u poduhvatu novog novinarskog „anđela čuvara“ biće Mihail Gorbačov, lider nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i sa Lebedevim vlasnik moskovskog lista Novaja gazeta. „Daleko od svetlosti dana, milioni računa u bankama na sunčanim mestima nisu dobar put za upravljanje ekonomijama naših zemalja“, podsetio je Aleksandar Lebedev na skupu međunarodnog Udruženja urednika u Glazgovu. Već i to je, izvesno, dovoljan izazov medijima. Uspeh, međutim, ne zavisi od dobrih namera.

U traganju za novinarskim i čitalačkim rajem i paklom i ove godine, deveti put se oglasila organizacija Reporteri bez granica. Među 178 država najpošteniji prema slobodi javne reči su opet hladni Evropljani, na prvom mestu Finska, zatim Island, Holandija, Norveška, Švedska i Švajcarska. Srbija je solidan srednjak – osamdeset peta, odmah ispred Izraela. Rusija je sto četrdeseta, Kina čak sto sedamdeset prva!

Najtamniji povez na očima imaju mediji u Eritreji i Severnoj Koreji. Evropska unija, takođe, nije najbolje prošla. „Zabrinjava što nekoliko njenih članica nastavljaju da padaju na tabeli“, nalaze Reporteri bez granica, pa se pitaju „kako će takvi držati lekcije autoritativnim režimima“. Od dvadeset sedam država EU, trinaest su, istina, među prvih dvadeset na tabeli, ali četrnaest stoje prilično nisko: Italija je četrdeset deveta, Rumunija je pedeset druga, a Grčka i Bugarska su u grupi oko sedamdesetog mesta.

U kategoriji gde „nije naročito dobro biti novinar“ ili „gde je štampa omiljena meta“, pored ubedljivog dvojca sa začelja začelja nabrajaju se i Ruanda, Sirija, Jemen, Avganistan, Pakistan, Somalija i Meksiko“, dok su se Kuba i Mjanmar nešto popravili. Pored ovakve svetske lige, izgleda da se prilično loše piše novinarima u Francuskoj. Više agencija i sajtova složno nalaze da je u pitanju „najgori napad na slobodu štampe od dobro zapamćene Miteranove operacije prisluškivanja novinara osamdesetih godina“.

Predsednika Nikolu Sarkozija sada optužuju da je „čitav bezbednosni aparat Republike, od špijunske agencije do lokalnih vlasti, zaposlio da nadgleda, zastrašuje i uznemirava neprijatne reportere“.

Okovani patak piše da je „Sarko lično naredio šefu obaveštajnih službi da stalno bude za petama novinara koji kopaju po njegovom blatom uprljanom predsednikovanju“. Ubojiti pariski list, pozivajući se na pouzdane izvore „u vrhu“, tvrdi da je „stvoren poseban tim špijuna za prisluškivanje telefona, praćenje kretanja i otkrivanje novinarskih izvora“, čak i misteriozne provale u kuće i kancelarije iz kojih nestaju kompjuteri i dokumentacija, dok ništa od stvarno vrednih stvari ne zanima takve lopove.

Jelisejska palata odbacuje ovake optužbe kao „groteskne fabrikacije“, uz tvrdnje nadležnog ministarstva kako francuske špijunske službe „nemaju sličnosti sa Štazijem i KGB, iz nekadašnje Istočne Nemačke i SSSR-a“.

Patkova bomba je samo raspalila fitilj političkog skandala, koji je premijer Fransoa Fijon oprezno nastojao da stiša: opomenuo je Ministarstvo unutrašnjih poslova da pažljivije koristi moć dok kontroliše telefonske pozive i brojeve, a poziva se da radi „u ime nacionalnih interesa“.

Novinarski forum, udruženje sudskih izveštača, zajedničkim uvodnikom u Mondu upozorava da je „zaštita izvora informacija nešto što medijima ne može da se oduzme“. Što se Francuske tiče predsednik Sarkozi je zavrteo politički bubanj i promešao ministre, nadajući se da će preuređena vlada biti za njega pouzdanija. Sa novinarima ide teže, i u Parizu, a i drugde, pa i kad im se zatvaraju usta.

Predrag Milojević, sigurno patrijarh srpskog novinarstva čitavog veka, u svojim uspomenama je davno zapisao: „Nijedan pisac nije neprikosnoven, a najmanje je to novinar. Sticajem okolnosti koje su jače od njega, nađe se prinuđen da kaže ponešto što bi radije prećutao i da prećuti ponešto što bi rado rekao. Ali, uvek mi je bila na umu pouka Abrahama Linkolna – možeš nekog da varaš sve vreme i možeš ceo svet da varaš neko vreme, ali ne možeš sve vreme da varaš ceo svet. Istina uvek ispliva ne površinu – mada što rekao poljski satiričar Brudžinski – ponekad u vidu leša.“

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari