Praznične vesti

U Engleskoj su, uoči praznika, obradovane ožalošćene porodice, istina one bliže jugoistoku zemlje. Krematorijum u Bristolu je prvi u Britaniji pribavio dozvolu vlasti da toči alkoholna pića, tako da tužni rođaci i poštovaoci „za olakšanje tuge i pokoj duše“ posle sahrane ne moraju da traže neko drugo, udaljenije mesto. Grobljanski bar takve namene biće prvi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Otvara se u februaru 2016. Predstavnik za štampu je objasnio da će se uz odgovarajući poslednji oproštaj u okviru krematorijuma, pružati i dostojanstvene usluge okrepljenja, koje mogu da se porede sa „tradicijom pogrebnog čaja“. Prema pisanju štampe, „lokalni sveštenici podržavaju planove za početak rada kafane pod krovom krematorijuma“, jer – po rečima Majkla Sveina – „u ovakvim prilikama ljudi ne vole pabove, koji su često tesni i neprikladni za tugovanje“. Kompanija iz Bristola, koja sada raspolaže sa 21 krematorijumom, planira da pre 2020. godine otvori još deset. Najavljuje da će u većini nastojati da osigura licence za alkoholna pića.

Britanski medicinski glasnik je ljubobitljivost čitalaca, a izvesno i nekih drugih, zadovoljio objavljivanjem nalaza svojih istraživača da Putinova „desna ruka, koju drži ispruženu i ukočenu, dok je leva u pokretu, nije simptom Parkinsonove bolesti, o čemu ima nagađanja“. Moguće je – kažu – da je „navika, nastala po pravilu službe KGB“. Glasnik iz Londona – koji izlazi još od 1840, a od 1995. i onlajn – ovako tumači nalaz svojih stručnjaka: „Prema uputstvima, operativci KGB su bili upućeni da oružje drže u desnoj ruci uz telo, kako bi ga što brže potegli kad se nađu pred neprijateljem.“ Predsednik Rusije Vladimir Putin je, pre ulaska u politiku 1991, šesnaest godina radio u KGB-u, odakle je izašao kao potpukovnik, od toga je pet proveo na službi u Drezdenu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj.

Agencija Asošijeited pres podseća da završetkom 2015. prestaju i sedamdesetogodišnja autorska prava države Bavarske na autorska prava na Hitlerov „Majn kampf“, ideološku antisemitsku povelju objavljenu 1925. Posle Drugog svetskog rata odgovarajući zakon je na ovaj način zabranjivao širenje Firerove knjige zla. Sada se, već za januar 2016, priprema kritičko izdanje koje, prema uposlenim istoričarima, „može da pomogne da se među Nemcima popuni praznina u znanju o jednoj epohi“.

Ima i sasvim drugačijih uverenja. Šarlote Knobloh, koja je preživela Holokaust, a sada je na čelu jevrejske zajednice u Minhenu, veruje obećanjima naučnika, ali sumnja da će novo izdanje postići cilj da demistifikuje „Majn kampf“. Strahuje daprobuđeni interes neće biti za komentare, već za original, „što je veoma opasno“. Predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Ronald Loder dopunjava bojazan: „Ne vidimo potrebu za daljim štampanjem, jer se u univerzitetskim bibliotekama već nalazi dovoljno potrebnih kopija, a ima i piratskih izdanja.“

Predrag Milojević, bard srpskog novinarstva čitavog dvadesetog stoleća, u knjizi „Bio sam prisutan“ ostavio je poučan savet za čitanje novina: „Za istoričara se kaže da piše dokumentovano o događajima koje nije video, za novinara da nedokumentovano beleži događaje koje vidi. Naravno, prednost ima istoričar. Ali, oči ponekad vide i ponešto od onoga što dokumenta previde. Novinar nije pozvan da donosi sud o ljudima i događajima koji ulaze u istoriju. Utisci su po svojoj prirodi subjektivni, ali ne moraju biti pristrasni. Pošto sam ljude, događaje i ljude posmatrao sa strane, to nisam bio prinuđen da držim stranu bilo čemu ili bilo kome. Znam da se takav stav obično ne dopada nikom, ali to može biti draže nego dopadati se svakom. Ima situacija u kojima se čovek nađe kad niko nije za njega, zato jer on nije ni protiv koga. Doduše, pisac nije neprikosnoven, a najmanje je to novinar. Sticajem okolnosti, koje su jače od njega, prinuđen je da