Predsednička ponuda

Varšava je na raskrsnici posle više drugih Evropljana. Prethodnih nedelja mnogi su kormilo nacionalne politike – nešto ranije i Mađari – predali u ruke desnom centru (Belgijanci čak separatistima, čiji je programski cilj rastakanje državne zajednice Valonaca i Flamanaca; Slovacima i pored poslaničke većine mesta dosadašnje umerene leve opcije, sklapanje koalicije desne ima šansu da dobije vladu; u Češkoj komunisti nisu više tradicionalna treća snaga; u Holandiji je krajnja desnica pobednik).

U poljskom prvom krugu, istina manje nego što se očekivalo, izmakao je predsednik Sejma (parlamenta), vršilac dužnosti šefa države posle pogibije Leha Kačinjskog, brata blizanca njegovog protivnika na ovim izborima. Komorovski je agilni privrženik EU, član vladajuće Građanske platforme, pored ostalog spreman da za pet godina prihvati evro umesto zlota (svetinja mnogim Poljacima), unapredi reforme slobodnog tržišta i da okonča nepopularnu poljsku misiju u Avganistanu.

Jaroslav Kačinjski, premijer do 2007, specifični „socijalkonzervativac“ (kako je opisan pomalo nespretnom jezičkom kovanicom, ali politički uspešnijom odrednicom), sumnjičav ne samo prema EU, već i Nemačkoj i Rusiji. Poznat je i kao čuvar nacionalne valute, kao simbola od koga nema odricanja, u komentarima prikazan kao „borbeni nacionalista“; tvrd i nepokolebljiv, kako se i sam predstavljao; protivnik previše široke ruke u socijalnim davanjima. Posle bratovljeve smrti, u kampanji je upadljivo omekšao, naglašeno pozivajući na saradnju u širokom spektru, na domaćem i širem području, sa naglaskom na jedinstvo svih Poljaka i pomirljive i razumnije odnose sa Moskvom, nekadašnjim komunističkim patronom sa Istoka.

„Borbeni konzervativac posle tragedije u porodici se promenio, sada se predstavlja kao čovek kompromisa“, prihvataju neki od ocenjivača. Ali, mnogi ga ipak sumnjiče za predizbornu taktiku, ne priznajući mu stratešku katarzu. Izveštač Volstrit žurnala primećuje zamku njegovih protivnika, smeraju da kandidata Kačinjskog „izvedu iz ravnoteže i da ga navedu da skine masku i pokaže lice starog lošeg Jaroslava“.

Komorovski najavljuje spremnost da promeni atribut „partnera teškog za saradnju“, koji prati Varšavu u Briselu, a i da efikasnije smiri moskovske sumnje. Posle nesreće kod Smolenska dugo zategnuti odnosi Poljske sa Rusijom su popuštali, mada u medijima zabeležena razmena oštrih reči između šefova diplomatije Radeka Šikorskog i Sergeja Lavrova stavlja pod sumnju na dugoročniju toplinu.

„Tragedija nije promenila često kontradiktorne interese dve države“, opominje Jan Filip Stanjilko, istraživač iz Sobjeski instituta, ustanove konzervativnih nazora. Komentatori šireg pristupa, kako Rojters sažima, predviđaju „mogućnost ipak samo ograničenih radikalnih reformi da se ne okrnji biračka podrška na parlamentarnim izborima, koji dolaze 2011“.

Poslovni establišment i strani partneri, međutim, većinom pokazuju navijačku naklonost prema opciji jasno liberalno orijentisanog predsedničkog kandidata Komorovskog, posebno što bi takav izbor bio potpuna harmonizacija sa vladom Donalda Tuska, a ne samo sastavljanje tandema partijskih drugova Građanske platforme, već čvrsto uvezivanje u EU.

U Poljskoj predsednik vlade presudno drži konce vlasti, ali predsednik republike – pored ceremonijalnih odgovornosti – ima pravo veta na zakone, postavlja visoke zvaničnike, a ne samo da se učtivo „pita“ o spoljnoj i bezbednosnoj politici, nego i odlučuje.

Neskloni braći Kačinjski, smatraju da bi uspeh Jaroslava – uz sve njegove lepe reči skorijih dana – bio rizik od nastavka Lehovog običaja da vetom zaustavlja zakone, a time i da usporava evropski ritam.

U drugoj rundi presudna će biti podrška glasača koji su u prvom krugu kandidatu levog centra, iz bivše komunističke partije dali četrnaest odsto, koji sada mogu da odluče. Ovaj „rezervoar“ ima široko liberalne poglede o socijalnim pravima bez izuzetka, a i glasnije se protivi naglašeno snažnoj ulozi katoličke crkve u društvu.

Sa pokojnim predsednikom, bratom, Jaroslav, inače neženja, jednom poodavno je osnovao Partiju zakona i pravde. U tom političkom poduhvatu identičnih blizanaca, po opisu Špigla bio je „jurišnik, koji je svakog uzimao na nišan, od komunista do bivših disidenata, korumpiranih lekara i državnih službenika, optuživao je Nemce da iskrivljuju istoriju, a Ruse za imperijalističke tendencije“.

Sada se za mesto Lehovog naslednika – po rečima nemačkog nedeljnika – bori „zaprepašćujućom transformacijom“. Nije primećeno da je njegov protivnik menjao uverenja. Politika je posebna veština, pa je i ishod neizvestan.