Dok se Donald Tramp pakuje za iseljenje iz Bele kuće, ali kako staloženi komentator izraelskog Haareca smatra, „još može da svet stavi na vatru i da troši sve šibice koje ima“, kao piroman kome bi premijer Benjamin Netanjahu – „više nego srećan“ – rado pozajmio upaljač. Zapravo Bibi – i sam „raspaljuje žar“.
Ubistvo – kao udarcem groma iz vedrog neba, čiji opis je u Teheranu prigodno menjan – iranskog fizičara Mohsena Fahrizadea Mahabadija (59), brigadnog generala Revolucionarne garde i vodećeg nuklearnog naučnika Islamske republike (Njujork tajms ga je još 2015. uporedio sa Robertom Openhajmerom, koji je u Drugom svetskom ratu upravljao proizvodnjom prvog američkog atomskog oružja), raspaljuje fitilj za eksploziju, nepredvidivog (vojnog i političkog) dometa, i bez A bombe koju ajatolasi i nemaju, dok njihovi protivnici pribegavaju drugačijim zahvatima.
Iran je okrivio Izrael za smrt Fahrizadea, što se u Jerusalimu zvanično prima ćutke ili začinjava dvosmislenim izjavama, ali se sa zadovoljstvom ocenjuje kao veoma dobro „obavljen posao“.
Jedan neimenovani službeni govornik je, po ustaljenom običaju, u izjavi vodećem američkom listu post festum objasnio da „svet treba da bude zahvalan jevrejskoj državi za uklanjanje“, kako je opisao – napasti.
„Mohsen Fahrizade je činio jezgro znanja i organizacije (nuklearnog) iranskog programa“, poručuje Amos Jadlin, direktor Nacionalnog instituta za studije bezbednosti. Ranije je bio šef vojne obaveštajne službe.
Nema sumnje da Tramp – veruje se od Netanjahua dobro obaveštavan – žmuri, na izraelske operacije, koje mogu da vode širem regionalnom ratu.
Ipak, uverenje je smirenijih posmatrača da će opasne varnice ostati pod kontrolom.
Poređenja radi nalazi se kako „Rusija dozvoljava izraelske operacije protiv iranskog prostiranja u Siriji, sve dok ne ugrožavaju Asadov režim“, a Teheran se tome pravilu igre povinuje.
Hoće li Iranci umesto obećane osvete sačekati da Džo Bajden posle 20. januara počne – kako se nagoveštava – da „hladi uzavreli lonac“ ili će možda uputiti svoje kontrolisane jurišnike (Hezbola, na primer) na Bliskom istoku i drugde da krenu u akcije terora?
Da li je američki predsednik Tramp ipak „ostao bez šibica“ u svojih preostalih pedeset dana?
Izraelski premijer možda može da bude „ukroćen u domaćom političkom lovištu“ u kome čak danas preti da padne vlada – naravno ne zbog „eliminisanja“ Mohsena Fahrizadea, već međusobne zavađenosti u sopstvenoj kući.
Neskriveni i dugotrajni izraelski strateški cilj sabotiranja iranskog nuklearnog projekta, dobrim delom je (ako se može reći) izraz nacionalne saglasnosti i raširene strepnje, koju vlada umiruje kombinovanom decenijskom serijom atentata i različitih akcija obično „nepoznatih počinilaca“, nekad naknadno saopštenim priznanjima i svakako ostavljanjem poruke prepoznatljivim otiscima.
U Teheranu se nuklearne ambicije, istovremeno, uporno objašnjavaju isključivo potrebama za miroljubivu upotrebu.
Sajt Tajms of Israel nabraja čime se, pored ubistva Mohsena Fahrizadea, zaokružuje 2020. godina, koja je počela ubistvom (obavili su raketom Amerikanci) komandanta elitne jedinice Revolucionarne garde El Kuds (Jerusalim) Kasema Solejmanija precizno nanišanjenog nedaleko od bagdadskog aerodroma, u Iraku.
U godišnjem završnom računu su upisana i daljinska uništenja vitalnih kompjuterskih sistema, nuklearnog postrojenja u Natancu, serija letnjih eksplozija probranih meta.
Pored toga Iran je izložen američkim finansijskim sankcijama, koje su „virusni napad“ za ekonomiju, koliko i za dnevne životne potrebe građana, čemu se – kao i čitavom svetu – priključio nemilosrdni pohod pandemije kovida 19.
Otud očekivanja pažljivih posmatrača o povećanoj opreznosti u postupcima – mimo otrovnih retoričkih poruka – iz Teherana, u kome stalno tinja odmeravanje radikalnog i racionalnog (reformama sklonog) čuvanja homeinizma.
Pritom se približavaju i predsednički izbori na kojima će juna 2021. dve strane proveriti snage.
Sasvim je sigurno sa se – procenjuju poznavaoci – i pored doživljenog udara, stručnog, moralnog i psihološkog, koji je smrću nezamenljivog „nuklearnog“ oca Mohsena Fahririzadea (kakav ga je atribut pratio) doživeo Iran, odgaja dovoljan broj stručnih naslednika, pa naučna nuklearna budućnost zavisi samo od (islamskih) ideoloških usmerenja, bez obzira na gubitak.
Fahrizade je više od bilo koga znao o iranskom nuklearnom i balističkom programu i bio je „odlučan da bombu isporuči ajatolasima“.
Viping Natang iz Masačusetskog instituta za tehnologiju je bez dvoumljenja ubeđen da „već mnogi naslednici umeju da sastave bojevu“.
Agencije su zabeležile, pored reči o „globalnoj aroganciji“, SAD i Izraela, i izjave predsednika Hasana Rohanija i ministra spoljnih poslova Džavada Zarifa da bi Iran bio spreman da razgovara sa Amerikom o uslovima za povratak u okvir međunarodnog nuklearnog sporazuma, što je izvesno odjek Bajdenovog nagoveštaja o budućem ponašanju Vašingtona.
Odluka će, kao i uvek u Teheranu, zavisiti od vrhovnog vođe, koji zasad ne pokazuje da „omekšava“.
Tumači sa nešto više optimizma podsećaju da je Ali Hamnej 2015. dozvolio – a o njegovim rečima nema rasprave – potpisivanje nuklearnog sporazuma svojom formulacijom da konačno sročeni ugovor „predstavlja iranske interese“.
Nevolja je što je Međunarodna atomska agencija utvrdila da je Iran sakupio dvanaest puta puta više obogaćenog uranijuma nego što mu dozvoljava sporazum sa svetom.
Istina, tih 2.400 kilograma su „siromašna“ sirovina, slabe koncentracije, između tri i pet procenata. Za bombu je potrebno najmanje bogatih devedeset odsto.
Merenje na više vaga je u toku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
