Propale ponude

Najnoviji – u kome predsednik Donald Tramp preti da „potkopa već postavljene temelje“ i stariji – o čemu se tek naknadno saznaje – kojim je premijer Benjamin Bibi Netanijahu zaustavio pokretanje ozbiljno zamišljenog pregovaračkog zamajca.

Stvarnost nekad nalikuje mitološkom Sizifovom kamenu, koji se pre mučnog iznošenja na vrh kotrlja unatrag.

Telavivski Haarec je upravo otkrio i obelodanio da je tačno pre godinu dana tadašnji Obamin državni sekretar DŽon Keri u Akabi, mestu na jordanskoj obali Crvenog mora, tajno okupio Netanijahua, hašemitskog kralja Abdulaha Drugog i predsednika Egipta Abdela Fataha al Sisija i predložio im regionalni mirovni plan, koji rešava i palestinski problem i smiruje izraelske sumnje. Američki upućeni izvori potvrđuju da su se jordanski kralj i egipatski predsednik složili da podrže zamisao, „čak iako je sadržala prihvatanje Izraela kao jevrejske države“, u kojoj Arapi čine oko dvadeset odsto građana.

Pre „propalog diplomatskog izleta“ na Crveno more šef Stejt departmenta je razgovarao sa predsednikom Palestine Mohamedom Abasom, koji – istina – nije putovao u Akabu, ali je bio upućen i spreman na ono što je američki ministar pripremio. Raniji mirovni pokušaj, direktni izraelsko – palestinski pregovori, zamrli su još 2014.

Bibi Netanijahu je odbio „buđenje iz mrtvih“, februarsku ponudu 2016, pravdajući se kao političkim „smokvinim listom“ – da će teško moći da dobije saglasnost dela svog Likuda i koalicije, pomoću koje vlada.

Šest pažljivo sročenih Kerijevih principa su predviđali:

– Međunarodno priznate i bezbedne granice između Izraela i palestinske države utvrđene na osnovu linije prekida junskog rata 1967, uz saglasnost o razmeni teritorija.

– Ostvarenje vizije iz rezolucije 181 UN (plan o podeli Palestine usvojen još novembra 1947. u Generalnoj skupštini) o dve države za dva naroda, jevrejski i arapski, koji priznaju jedan drugog i daju jednaka prava svojim građanima.

– Saglasno, pravično i realistično rešenje za palestinske izbeglice, koje neće uticati na jevrejski karakter Izraela.

– Prihvatanje rešenja za Jerusalim kao prestonice obe države, uz garantovan pristup svetim mestima i njihov status quo.

– Priznavanje bezbednosni potreba Izraela i obezbeđenje sposobnosti Palestine da čuva sigurnost svojih građana u suverenoj, demilitarizovanoj državi.

– Okončanje sukoba i kraj svih daljih zahteva, što će omogućiti normalizaciju veza i regionalnu bezbednost za sve, u skladu sa vizijom (ranije) arapske mirovne inicijative.

– Ovako zamišljen proces trebalo bi da privuče i druge Arape, pre svega da uveri Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Emirate da podrže plan i da uzmu učešća u daljim koracima.

Najsažetije, sigurno i tačno, „dezerterstvo“ izraelskog premijera je ocenio Jichak Hercog, lider partije laburista i opozicije u Knesetu: „Bio je Netanijahu spreman da zamrzne izgradnju jevrejskih naselja u većem delu Zapadne obale, ali je ustuknuo pošto se uplašio da će izgubiti vlast. Ja sam bio spreman da se pridružim njegovoj vladi koja bi delovala na osnovu Kerijeve mirovne inicijative, ali sve je propalo kad je Bibi ‘trepnuo’ pod pritiskom svojih tvrdokornih saveznika.“ Hercog izjavu TV Kanalu 10 završava proročki: „Sporazum bi promenio lice Bliskog istoka, a onaj ko je od njega pobegao bio je Netanijahu.“

Ostvarenje Kerijeve ponude bilo bi izvesno i hod po mukama, ali i – ma koliko krhka – prilika za iskorak iz lavirinta, koji dosad ne nalaze ni ratnici, ni mirotvorci.

Dolazak Donalda Trampa i njegovo „bliskoistočno otvaranje“, međutim, preti da poruši retke, ipak složene kockice. Predsednik SAD je u Vašingtonu dočekao Netanijahua najavom da Amerika više neće insistirati na palestinskoj državi kao delu mirovnog sporazuma. Pomenuo je da ključ može da bude i samo jedna država, što se „u prevodu“ čita kao – Izrael.

Svet, pa odavno i američke prethodne administracije od poslednjih dana mandata Bila Klintona 2001 („Bez suverene palestinske države, sposobne da se razvija, sukob nikad neće biti savladan“), a pre svega Palestinci i većina Izraelaca (političari se, naravno, razlikuju u tumačenju i onoga što prihvataju) odavno su saglasni da je jedino stvarno rešenje u dve države jedna pored druge, ma kolike su prepreke i zastoji da se to i ostvari.

Ministarstvo spoljnih poslova palestinske autonomne uprave je Trampovo viđenje nazvalo „opasnim zaokretom“. Hanan Ašravi, ugledna prvakinja PLO, vidi novost iz Bele kuće kao „neodgovornu politiku, koja ne služi miru“. Sasvim je nemoguće da Palestinci pristanu na išta manje od suverene države, a pomisli na jednu zajedničku, nastalu izraelskom aneksijom značili bi da bi bila ili nedemokratska („zemlja aparthejda“, po rečima Saeba Erekata“, a po teoretskoj pretpostavci izraelske levice „država građana“) ili – sa sve bržim prirodnim rastom broja arapskog stanovništva – ne više jevrejska, što je za Izrael koliko nezamislivo, a još više neprihvatljivo.

Veoma davno je prošlo vreme snova o jevrejsko – arapskoj federaciji, što je bila jedna od ideja u Ujedinjenim nacijama, propala još 1947, za šta se – uzgred rečeno – zalagala ondašnja Jugoslavija, kao članica Komiteta za razmatranje i predlaganje konačnog rešenja problema Palestine.