Prvi koraci Rohanija

„Relativno umereni šiitski duhovnik”, kako ga predstavljaju Al Džazira i većina drugih izveštača, sa doktoratom pravnih nauka univerziteta u Glazgovu, čija teza ukazuje da „nijedan zakon islama nije neizmenljiv, jer analiza koranskog zakonodavstva ostavlja prostor za fleksibilnost”, donosi nove tonove, zasad nagoveštaje, u političkom i diplomatskom ponašanju Teherana.

Analitičar iranskih prilika Hamid Dabaši, upućuje da „već ima mnogo indikacija da će Rohani biti drastično drugačiji – bez pregrejanih izjava, bez brzopletih odluka, bez regionalne ili međunarodne ratobornosti, u najmanju ruku ne na retoričkom nivou”. Predviđanje dopunjuje opaskom da je „za tango potrebno dvoje”, opominjući Vašington da je potrebna i promena SAD: „Zapadni svet takođe mora da napusti ideološki pristup i da priđe Rohaniju na ravnoj nozi.“

Racionalni hod u susret mora da ima na umu svu složenost „vladajućeg aparata” islamske republike, koji ne čini samo verski establišment i u kome predsednik koliko nije svemoćan, nije sasvim nemoćan.

Pored vapijuće potrebe za popravkom posrnule ekonomije, osnovni izazov za Hasana Rohanija je – uz sva ograničenja homeinijevskog nasleđa – nalaženje puta za povratak Irana u međunarodne tokove, izbavljenje iz statusa svojevrsnog „parije”. Predsednikove dosadašnje izjave obećavaju unapređenje međusobnog poverenja sa drugim zemljama. Na prvoj konferenciji za štampu, posle junskih izbora postavio je svoje uslove za razgovore i sa Amerikom, poslovnim rečima, bez ranije uobičajenih atributa o „velikom satani”: da SAD jasno saopšte da se nikad neće mešati u iranske unutrašnje poslove i da će napustiti jednostranu siledžijsku politiku.

Gardijan podseća na možda nezalečene ožiljke sumnjičavosti – „duž socijalnih i političkih linija“ – prema svetu: „U XIX veku Iranci su izgubili ogromne teritorije u ratovima, a korumpirana monarhija je sve vredno prodala strancima, dok se narod nije digao i proglasio novo ustavno uređenje, ali su ruske snage bombardovale parlament i vratile kraljevsko uređenje. Britanija i Rusija su 1907. potpisale sporazum o podeli Irana; nijedan Iranac nije učestvovao u pregovorima, nije čak ni znao da su vođeni. Preduzimljivi moderni lider Reza šah Pahlavi bio je opsednut idejom o izgradnji čeličane, ali je – pošto je već nabavio sve komponente – posle anglo-sovjetske invazije bio primoran da abdicira, a projekat je propao. Deceniju kasnije, premijer Mohamed Mosadek je nacionalizovao naftnu industriju; brzo je uklonjen sa vlasti u prevratu, čiji su pokrovitelji bili Britanija i Amerika. Mnogi Iranci sadašnje sankcije i kampanju Zapada protiv nuklearnog programa, vide kao najnovije poglavlje ove priče.“

Većina komentatora skoro kao zajednički imenitelj smatra da Rohani neće propustiti priliku, ali „samo da bude adekvatnog odgovora Amerike i Zapada“, upotpunjuje sam predsednik, obećavajući vladu „mudrosti i nade i transparentne veze sa svetom, koji ne govori jezikom sankcija“. Rohani je pomalo pitijski rekao i da „Iran nije za promenu granica i vlada“, a tumači su pročitali da se to odnosi na Izrael, na čije su uništenje dosad javno pozivali drugi lideri iz Teherana. Na inauguraciji, uz pedesetak stranih gostiju, većinom iz Azije, počev od Severne Koreje, od Evropljana je bio jedino Havijer Solana.

Uvodničar Gardijana uravnotežuje političku vagu: „Gospodin Rohani nije reformista. On je centrista, koji je očuvao otvorene linije komunikacija sa većinom sila sukobljenih sa iranskim temeljima moći – Revolucionarnom gardom, klerom i Medžlisom (parlamentom). Po mišljenju dobrih znalaca, pritom neće ponoviti grešku Ahmandinežada, koji je upućivao izazove vrhovnom vođi. Dok se koristio jezikom reformiste u kampanji, Rohani je jasno naznačio i svoju lojalnost ajatolahu Hamneiju. Nada se da to, kao svojevrsnu polugu, upotrebi za zauzimanje pragmatičnijeg kursa spoljne politike, a biće oprezan da sebi ne dozvoli da bude izložen kritikama da je ’mekan’, kao što se dogodilo kad je bio nuklearni pegovarač sa Amerikancima, a za uzvrat ništa nije dobio.“

Opreznom gledanju u kristalnu kuglu možda može da bude od pomoći da su neki od ministara buduće iranske vlade, koju još treba da odobri vrhovni vođa, akademske studije završili na najboljim američkim univerzitetima. Alireza Nader iz ugledne američke Korporacije za istraživanje i razvoj (RAND) kratko zaključuje: „Rohani je odabrao tehnokrate, ne ideološki obojene kandidate za svoj kabinet, koji su ranije prolazili kroz krizne situacije.“ Hasan Rohani, Bi-Bi-Si zapaža, tečno govori engleski, nemački, francuski, ruski i arapski. Samo ubeđenje da turban zaklanja horizont nije dovoljno pouzdano.