Pustinjska arena

Ko će, gde i kako suditi Saifu, koji je do zadnjeg časa pretio da će do poslednje kapi krvi goniti ustanike protiv četrdesetogodišnje diktature, a na kraju se, pokušavajući da pobegne, prerušio u goniča kamila, i „mesaru“ Abdalahu, kako i odmereni svetski listovi nazivaju dostavljača „sumnjivih lica“ i, više puta potvrđeno, nemilosrdnog dželata?

Hoće li lokalne milicije (njihovi međusobni sukobi su već viđeni), koje predstavljaju različita plemena i interese, bez posebne nagodbe predati vredan plen privremenoj vladi u Tripoliju i koliku krišku kolača za to naplatiti u budućoj vlasti, zasad nije vidljivo.

Pitanje je – bilo gde da se nađu zatvorenici – koliko će moći da se kontroliše osvetnički naboj mase, da se ne ponovi mučna egzekucija oca džamahirije, pre odluke bilo kakvog suda.

Tripoli, zasad, saopštava odluku da Saif mora da odgovara kod kuće, gde je zločine činio i da će dobiti „fer proces“, gde bi i nova vlast trebalo da pokaže koliki su joj dometi u procesu nacionalne katarze.

Najozbiljnije je, ipak, ko će držati terazije pravde, Međunarodni sud iz Haga smatra da ima prvenstvo, da se pred njega izvedu libijski optuženici, jer su na zahtev Saveta bezbednosti UN na njegovoj poternici, a ovaj sud uživa i priznatu prednost nad domaćim tribunalima. Ne izgleda da će se Libija tome lako povinovati.

Istovremeno mnogi strani eksperti sumnjaju u sposobnost libijskog pravnog sistema, „četiri decenije namerno urušavanog“, da valjano obavi posao. Ukazuju da, kao i u više drugih zemalja, ne postoji ni zakon za krivice protiv čovečnosti, pa znači ni da domaća optužnica ispuni međunarodne standarde. Libija nije potpisnik Statuta Međunarodnog suda, ali je članica Ujedinjenih nacija, pa je rezolucija 1970 obavezuje na „punu saradnju i pružanje neophodne pomoći sudu i tužiocu“, a u slučaju Saifa u pitanju je „saučesništvo, uz oca i njegovog šefa bezbednosti, i povezanost sa ubijanjem mirnih demonstranata, regrutovanje najamnika, hapšenje i eliminacija protivnika“.

Londonski Gardijan vidi četiri mogućnosti.

Prva je slanje Saifa u Hag. Ali, ko će tako nešto da odluči, a još više ko da ostvari. Druga opcija je da se nekako vlada u Tripoliju i Međunarodni sud slože da suđenje bude u Libiji. Tako nešto dosad nije poznato, mada bi unekoliko smirilo lokalne želje, uz međunarodno nadgledanje i presudu po receptu svetskih sudija. Mogućnost je i nacionalni sud, ukoliko se ubedi haški u valjanu lokalnu pravnu sposobnost, koji bi pritom razdvojio optužbe za grehe pre februara 2011. kad se oglasio međunarodni tribunal i kasnija dela, pa bi bio moguć još jedan proces.

Sa Abdalahom Senusijem to izgleda više moguće, nego u slučaju Saifa. Brutalni izvršilac volje Brata vođe, revnosni obaveštajac i policijski izvršitelj je jednostavniji deo libijskog rebusa od sudbine voljenog i veštog sina.

Bilo na koju klupu da sedne, Saif al Islam Gadafi isuviše zna. Njegov izvestan sigurnosni štit je, ma koliko apsurdno, duga i šarolika lista kontakata i čak nagodbi sa – prvenstveno britanskim – svetom politike, upadljivo sa bivšim premijerom Tonijem Blerom kao gotovo mesijanskim izbaviteljem od sankcija 2004, čak i sa kraljičinim sinom vojvodom od Jorka; biznisa (recimo Nat Rotšild, milijarder i finansijer) i nauke (doktorska titula prestižne Londonske škole za ekonomiju, uz donaciju za unapređenje učene ustanove od 1,5 miliona funti, potom ostavku dekana), sa kojima je ugovarao ili predviđao pogodne aranžmane za obe strane, o čijim detaljima se još saznaje, a još više – s razlogom – naslućuje.

„Hvatanje Saifa al Islama, potencijalno, stvara više problema, nego što rešava“, nalazi poznavalac običaja i ponašanja bliskoistočnog i ostalog sveta. Pravda je, kaže poslovica, spora, ali dostižna. U pustinjskoj, čini se, gladijatorskoj areni je i neizvesna. Po kratkom postupku presuđeno je ocu. Sinu je mač još nad glavom.