Put iz pakla

Žrtve i razaranja čini se nisu deo računice.

Hamas želi da prikaže urbi et orbi da je još neviđenim pljuskom raketa – prvi put bačenih i na milionski Tel Aviv i druga dosad nedodirivana gusto naseljena mesta, ali ne dotičući Dimonu, izraelsku nuklearnu varoš – pravi zaštitnik Palestinaca, ne samo u Gazi, nego i na okupiranoj Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu i da ne mari za svoje žrtve.

Potreba Netanjahuovog Izraela je da pokaže kako je Hamas „na dug rok“ odstranjen, što će snaći i svakog drugog neprijatelja (Hezbola u Libanu, iranska retorika i nuklearna pretnja), a da je u tome sadašnji premijer – nezamenljiv, pa je to i „javni čas“ onim sunarodnicima, koji smatraju da je kralj Bibi omča na vratu građanstva jevrejske države.

Bibiju se ukazala prilika kad je Hamas, za svoje potrebe, bacio rukavicu, postavljajući Izraelu nezamisliv ultimatum da ukloni bezbednosne snage iz okoline džamije Al aksa i iz kvarta Šeik Džara u Jerusalimu, već zahvaćenih varnicom nemilosrdno suzbijanih protesta (upad policije u najsvetije mesto islama posle Meke i Medine). Za Benjamina Netanjahua to je bio Hamasov ne samo „iskorak preko crvene linije“ već casus belli – bez jasno određenog cilja.

Po odranije poznatom receptu, Izrael izdašno koristi neuporedivu vojnu prednost da što potpunije „obavi nedovršen posao“, pre nego što – kako to biva – međunarodna zabrinutost za civilne žrtve i uništenja dobara i vapaji diplomatije ne dovedu do prekida vatre. Na isti način, čini se, deluje i Hamas u svom „započetom raketnom postupku“.

U takvom vrtlogu analitičar Haareca ukazuje da zapravo nema pitanja oko koga su Izraelci složniji (misleći na vodeće javne uglednike): „Prošla je čitava nedelja, a niko se nije usprotivio zastrašujućem ratu, čak ni lideri centra i levice, mandatar Jair Lapid, predvodnik partije Ima nade (Ješ atid)i i mirovnjaci. laburistkinja Merav Mihaeli i Nican Horovic, prvak socijaldemokratskog Mereca.

„Oni napadaju Bejamina Netanjahua, izražavaju žaljenje zbog patnji, ali nema ni reči o kriminalnom poduhvatu, broju konačnih žrtva i minornoj nagradi Izraelu, koja tek treba da se sagleda“, piše Gideon Levi. „Još jednom, ovo je dokaz da u našoj zemlji nema mirovnog logora, čak ni majušne kolibe.“ Potom zaključuje: dok iz TV studija komentatori i horde penzionisanih generala ispaljuju salve o uspesima pilota, nema pravog traga šta armija čini u naše ime.“ Zatim i dodaje ocenu druge strane: „Hamas je takođe odgovoran za ratne zločine, ali uglavnom protiv svog naroda, gradeći agresivnu ratnu mašinu bez zaštite za stanovništvo od izraelske armije, što je jednako zločin protiv čovečnosti. Ali, mi Izraelci moramo da razmatramo naše ratne zločine. Oni se gomilaju u sadašnjoj operaciji.“

Izraelska vojska je ovog puta oprezno izbegla da se upusti u kopnenu operaciju u Gazi, a to bi sigurno dovelo do velikog broj žrtava na obe strane i donelo pozive za međunarodnu istragu. Upravo zbog toga, tokom sukoba u Gazi 2014, Međunarodni krivični sud u Hagu sada, u ime spore konačne pravde, pokreće istragu protiv Izraela i radikalnog palestinskog Hamasa.

Uvodničar londonskog nedeljnika Obzerver razložno ukazuje da je „iznenada obnovljeni sukob sramotni podsetnik na gotovo kriminalnu nebrigu međunarodne zajednice o krizi o kojoj nije bilo sadržajnih razgovora više od jedne decenije“:

„Zapuštena, dopala je u ruke ekstremista na obe strane, koje traže pobede, a ne mir. To je pretnja budućnosti Izraela, Palestine i stabilnosti regiona. Najnoviji događaji učinili su izglede za trajno rešenje udaljenijim nego ikad. Ne sme se dozvoliti da se ponovi ciklus međusobnog terora i patnji u budućnosti. Jevrejima i Arapima, jednima pored dugih, može i treba da bude bolji život. Da bi se to dogodilo nije dovoljno – kako to čine mnogi u Izraelu, Americi i među Arapima – pretvarati se da će palestinski problem nekako nestati, sam od sebe. Neće se to dogoditi.“

Poznavaoci prilika su skoro potpuno ubeđeni da religijske, etničke, čak i teritorijalne sporne tačke nisu presudan problem, pa ni svekolike naslage neprijateljstva. Za korak napred neophodne su – po njihovom viđenju – nove vođe i Izraelcima i Palestincima (u nacionalnom pokretu, a u odmetnutom Hamasu i prethodno oslobađanje od patronata i apanaže Irana i Katara), misleći na Netanjahua i na Abasa.

Zakazani, prvi posle petnaest godina, palestinski izbori – kao generacijsko osveženje i pokušaj povratka nacionalnog jedinstva i okončanja porodične podele Zapadne obale i Gaze – odloženi su, uz objašnjenje predsednika Mahmuda Abasa da je razlog „izraelski politički ćorsokak“ i zabrana učešća biračima iz istočnog (arapskog) Jerusalima.

Na izraelskoj sceni, utanačen sporazum koalicionoj vladi protivnika Benjamina Natanjahua, je obustavljen, pošto se narečeni premijer Naftali Benet (uz dogovor o rotaciji sa mandatarom Lapidom) vratio pogađanju sa neuništivim Bibijem, pravdajući uzmicanje „situacijom u kojoj bi za kabinet u Knesetu bila neophodna podrška arapske partije Mansura Abasa“, a to – naravno – ne priliči trenutku.

Iznevereni Jair Lapid tvrdi da su političke računice stvarna pozadina izraelske vojne operacije u Gazi. Ubeđen je „da je država imala valjanu vladu, politika ne bi bila umešana u bezbedonosna pitanja“, čime po mnogima cilja na Bibija. Rakete ne lete samo iz Gaze.