Putevi otrova

Eksperti objašnjavaju kako „morate da sagradite specijalnu fabriku, po ceni od nekoliko stotina miliona dolara“ ili da otrove selite tamo gde takvih uređaja ima. Za prvo su potrebe vreme i novac. Za drugo, rešenje pomalo liči na kvadraturu kruga – kako da se svet štiti od zaliha zla, pritom ograničen sopstvenim sporazumima koje je usvojio upravo da bi se branio od hemijske opasnosti.

Konvenciji o hemijskom oružju pristupilo je 189 država, a stupila je na snagu – dovoljnim brojem deponovanih ratifikacija (65) -1997, četiri godine posle svečanog potpisivanja, ne više samo o zabrani upotrebe bojnih otrova, kakav je bio dokument iz 1925, već i o njihovom uništenju.

Sirija je jedna od sedam zemalja – pored Angole, Južnog Sudana, Burme, Severne Koreje, Egipta i Izraela – koje nisu prihvatile međunarodnu obavezu.

Pakt propisuje i da otrove i sastojke za spravljanje ne može da primi nijedna država na svoju teritoriju. Čak ako Amerika i Rusija – koje raspolažu najvećim sistemima za uništenje – budu spremne da na svom terenu obave taj posao (a njihov ženevski sporazum predviđa i „izvoz“ iz Sirije), zakoni zabranjuju dopremu preko drugih zemalja. Ma koliko se činilo apsurdno, Izrael, koji se graniči sa Sirijom, a nije potpisnik svetske Konvencije, mogao bi da primi pošiljku. Stručnjaci pominju da je „to teoretski jedina opcija, koju ne zabranjuje svetski hemijski pakt“. Naravno da je u stvarnosti nezamisliva.

Kad je devedesetih dogovor sveta o trajnom uklanjanju hemijskog oružja počeo da deluje, dogovoreno je da zalihe budu uništene u roku od jedne decenije, ali je odmah predviđena i mogućnost produžetka od pet godina. Londonski Gardijan nabraja da su „SAD, Rusija, Južna Koreja, Indija i Albanija promašile prvi cilj“. Pre dve godine Vašington, Moskva i Tripoli su dobili dozvolu za produžetak. Ostali su, smatra se, obavili obavezu.

Izvršni savet Organizacije za zabranu hemijskog oružja sa četrdeset jednim članom, gde Vašington i Moskva imaju samo po jedan glas, iz Haga jedini je nadležan da nadgleda proces. Odbrojavanje za Asada počeće tek kad ovo telo da znak, a Sirija tek treba da se formalno učlani, na šta sada pristaje i upravo je zatražila prijem. Jedna francuska TV stanica nestrpljive podseća na upozorenje Belgijanca Žana Paskala Zandersa da predloženi američko-ruski raspored časova važi tek kad se dobije dalji blagoslov. Nagoveštava se da bi to moglo da se dogodi do kraja nedelje. Potom Savet bezbednosti dolazi na red sa svojom rezolucijom.

Moguće je još jedna proba strpljenja i provera veštine aktera.

Mnogi eksperti su uvereni da će, kad jednom počne, za uništenje sirijskih zaliha, iako najvećim delom komponenata za brzo spravljanje, „možda biti potrebno deset godina i sigurno nekoliko milijardi dolara“.

Proces neutralisanja otrova je tehnološki složen i rizičan, a ako – što je moguće – dođe do nestašice novca, već ima nagađanja da bi Amerika bila spremna da „stavi pare na tacnu“. Pominju se i mogući doprinosi – u procenama ozbiljnih listova – Rusije, Nemačke, Francuske, Britanije i Kanade.

Dosad su SAD, po Njujork tajmsu, potrošile pola milijarde dolara na podršku programima za eliminisanje nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja u svetu.

Davno prijavljene „domaće zalihe“ Rusije bile su četrdeset, a Sjedinjenih Država trideset hiljada tona otrova, kojih se obe sile lišavaju.

Sopstvenih zaliha, sticanih (kao što su činili i Sovjeti) u decenijama hladnog rata, SAD se oslobađaju već dvadeset osam godina uz trošak od trideset pet milijardi dolara, a potrošiće bar još pet. Rusija će, po saopštenju Moskve, uništiti sve svoje otrove 2015, a – kako izveštavaju agencije – Amerika 2021, možda čak 2023.

Po završetku Drugog svetskog rata Amerikanci su Hitlerovo hemijsko oružje bacili u Baltičko more, beleže arhivski zapisi, dok je japansko završilo u Tihom okeanu. Ranije je život bio mnogo jednostavniji.