Putevi sinova i očeva

Deceniju pošto je ubijen otac Moamer, četrdeset dve godine gospodar libijske džamahirije, njegov sin Seif al Islam (49), i sam osuđen na smrt zbog saučesništva u „brutalnosti protiv naroda“, pa posle šest godina tamnovanja pomilovan, a u svetu i dalje tražen od Međunarodnog krivično suda, prijavio se kao predsednički kandidat na izborima, zakazanim za 24. decembar.

Od revolucije protiv džamahirije 2011. i danas u iscrpljenoj državi, sa zapravo nedovršenim građanskim ratom, mesijanskim obećanjem nudi se spasilac čije je ime, prevedemo sa arapskog – Sablja.

U intervjuu Njujork tajmsu, izabranom za prvo javno oglašavanje, rekao je da je „uveren da može da obnovi izgubljeno jedinstvo zemlje“.

Vrlo su mali izgledi da obećanje ispuni.

U decenijskom metežu, plemenska volja i oružana snaga „starešina“ češće je upravljala pomiriteljskim pokušajima, dok – istovremeno – građanske grupe već strahuju da glasanje neće biti ni slobodno, ni pošteno.

Brižne svetske sile i generalni sekretar Ujedinjenih nacije – očekivano – unapred prete sankcijama svima, koji pokušaju da ometaju ili falsifikuju ishod glasanja,

Seifov „povratak u život“, po sudu znalaca, nije veliko iznenađenje, koliko može da bude doprinos libijskim podelama, Bio je, smatra se, Moamerov izabranik za naslednika.

Regionalni urednik Bi-B-Sija Sebastijan Ušer otud ukazuje da će ova kandidatura „dalje komplikovati već veoma nestabilan izborni proces i čak da omete održavanje prvog (ikad) nadmetanja za predsednika na biralištima.

Među već upisanim kandidatima su „gospodar rata“ iz Tobruka i vlasti na istoku zemlje, maršal Halifa Haftar, premijer prelazne vlade međunarodno odobrenog narodnog jedinstva u Tripoliju Abdulhamid Dbebida i predsednik šetajućeg parlamenta Agila Saleh Aisa.

Predviđanja su da da će Gadafi „među nostalgičarima igrati na uspomene na eru oca Moamera, „zlatne godine“ pre haosa i nasilja“, ali to je – u isti mah – bolan podsetnik na autokratski režim diktatora bez zvanične funkcije, koji se pamti po stradanjima nevernika u „državu narodnih masa“ kao „jedini način ostvarenja neposredne demokratije“prorokovan pukovnikovom Zelenom knjigom..

Obrazovan na Londonskoj školi za ekonomiju (gde je stekao diplomu i doktorat, kasnije stavljen „pod sumnju“), Seif al Islam je od mnogih ocenjivača na Zapadu bio prihvaćen kao „prijateljsko lice“ i budući reformator u Tripoliju.

Kad je buknula pobuna protiv vladavine oca Gadafija (trojica sinova – od osmoro Moamerove dece – su ubijeni), najavio je da će se „ovde boriti i umreti u Libiji“.

Preživeo je i posle robovanja i „tihovanja“ se oglašava kao zakasneli naslednik, Reporteru TV stanice Francuska 24 „libijsku vagu“ tumači analitičar Emadedin Badi, stručnjak za Libiju: „Slabe su šanse da će pobediti na decembarskim izborima, ali Gadafijev klan, a posebno Seif al Islam, popularan je među još postojećim vernicima i preostalim zvaničnicima starog režima, koji su lojalni diktatorovoj porodici. Progadafijevska osećanja živa su u delu stanovništva, razočaranom hroničnom nestabilnošću i nasiljem, koje potapa pustinjsku zemlju.“

Domaća naklonost prema gadafijevskoj prošlosti je, čini se, ipak veća nego prvih godina posle pada pukovnikovog režima.

„Dok će Seifu Islamu biti teško da stekne legitimitet kod kuće, možda može da računa na probranu spoljnu podršku“, nagađa Badi, čemu se odmah pridružuju „vidovitiji“ posmatrači koji poimence pominju Rusiju, „posebno, ukoliko Moskva zaključi da joj Haftar (sadašnji oslonac na terenu koji se nerado napušta) nije više koristan“.

U okviru podrške maršalu Haftaru protiv Tripolija, u vojnoj kampanji pre dve godine, u Libiji, ruski interes je bio zastupljen jedinicom najamnika ruske, istina, privatne kompanije za pružanje borbenih usluga.

Turska je, u isti mah, podršku pružala centralnoj prestonici, čiju vladu priznaju Ujedinjene nacije.

Pariska međunarodna konferencija, pod Makronovom palicom, uoči predsedničkih izbora, zahteva povlačenje svih stranih sastava iz Libije.

Telavivski pouzdani dnevnik Haarec je javio da je upravo prošlih dana na par sati u Izrael doleteo Sadam, sin Halife Haftara, sa očevim molbom za vojnu i diplomatsku pomoć, a za uzvrat maršal obećava proces normalizacije, diplomatske odnose Libije sa jevrejskom državom.

Seif al Islam se, još dok je njegov otac Moamer vladao, viđao sa Izraelcima, održavajući kako je opisivano „kontakte o diplomatskim pitanjima“. Ostala je zabeležena njegova sentimentalna veza sa jednom izraelskom glumicom.

Libijska vrteška ne staje.