Putin solunac

Svako ima sopstvene utehe ili potrebe. Premijer Rusije se, kao nečija nada ovozemaljske budućnosti Srbije, našao u ovom hramu uspomena i pošte junacima, koji odavno počivaju u miru. Učesnici projekta Evropskog pokreta i Balkanskog fonda za demokratiju o strategiji i prioritetima spoljne politike Srbije, grupa studenata na nagradnom studijskom putovanju, i na ovom tihom mestu naišli su na tragove teme o kojoj žustro raspravljaju, tražeći jedinstveni imenitelj: EU pre svega ili Rusija, kao prvenstveni oslonac. Gotovo pobožna tišina je odložila još nedovršen posao i nedoumice mladih akademaca, dok su slušali Đorđa Mihailovića, čuvara i vodiča, koji je zašao u devetu deceniju, a već pedeset godina je – po porodičnom nasleđu, posle dede Save i oca Đure – „na večnoj straži“ tumač istorijske i ljudske uzbudljivosti Zejtinlika, pre nego što, po običaju, „za pokoj duše“ ponudi čašicu rakije.

Silni i pomalo neočekivani belezi u kapeli i kosturnici i neumorni starac odeven u uniformu, bližu maskirnom odelu novog doba nego vremenu Solunskog fronta, oblikuju sasvim drugačiju sliku i raspoloženje od onih kakva su uobičajena na drugim vojničkim grobljima, a ona su zaista posebne institucije mnogih naroda. Poklonici iz Srbije, posle mnogih poseta uvek mi se čini, osećaju se ovde kao u svojevrsnoj sigurnoj kući, nacionalnom utočištu, u naročitom dodiru sa amanetom dedova i očeva, a ne samo na javnom času istorije.

Svojevremeno je Stojan Cerović opisao: „Šta je tu tako uzbudljivo? Urednost, pod konac poređane istovetne humke. Geometrija smrti. Brojnost: vojničko groblje uvek izgleda veće od civilnog jer ono što vidimo je samo celina, ničiji grob se ne izdvaja bilo čime. Najpre ćemo pomisliti da se to pred našim očima materijalizovao puki statistički podatak, jer ljudska smrt je uvek pojedinačna i lična. A onda priđemo i vidimo ime na ploči, krstu ili na zidu kosturnice, u beskonačnom nizu imena, katkad i čin, ponekad još i ime sela poginulog. Tada masovna smrt postaje potresna.“

Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku, kvartu današnjeg Soluna – kako je zabeleženo u knjigama – „podignuto je na prostoru na kome se od 1916. nalazila Glavna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule, vremenom preraslo u današnji kompleks, u kome su smešteni zemni ostaci, pored srpskih, i francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih boraca poginulih u proboju fronta u Prvom svetskom ratu“. Od 1926. prikupljani su sa širokog terena na kome su se vodile borbe, izgradnja je počela 1933, privedena je kraju 1936, da bi 11. novembra na Dan primirja bilo obavljeno osvećenje mauzoleja sa kapelom i kosturnicom. Grčka je besplatno ustupila zemljište, a sav materijal, donesen iz Srbije (kamen iz Džepa, granit iz okoline Ljiga, beočinski cement), i rad je oslobodila carina i poreza. Više od sedam hiljada poginulih srpskih vojnika položeni su u kosturnici i parcelama pored mauzoleja.

To je samo jedno od vojnih grobalja Srba u Grčkoj, u evropskim i susednim državama i u severnoj Africi. Čini se da bi u onim najvećim, pre svih Zejtinliku, na Vidu i Krfu, a i drugde do Tunisa, Alžira ili Sinaja, bilo neophodno da se nađu istoričari, koji bi posetioce preciznije i složenije upućivali u prošlost i sudbinu naroda, koji je – često – skloniji suzama i mitovima, nego poukama ratova. Poluvekovno junaštvo Đorđa Mihailovića time ne bi bilo ništa manje.

Britanci, recimo, od 1917. imaju Komisiju Komonvelta za ratne grobove, koja brine o milion i sedam stotina hiljada poginulih u dva svetska rata i sahranjenih u sto pedeset država. Za to je, istina, potreban godišnji budžet od gotovo pedeset miliona funti, kojem četiri petine doprinosi Ujedinjeno kraljevstvo, a ostatak Kanada, Australija, Novi Zeland, Južna Afrika i Indija. I pod peskom egipatske zapadne pustinje Montgomerijievi pali momci – po tome kako su postrojeni njihovi krstovi i kako je negovano cveće na humkama, da ne uvene a i ne zakloni nijedno ime – neprekidno poručuju koliko su nadmoćna pobednička formacije nad Romelovim vojnicima – sahranjenim u susedstvu – kojima je životna i ratna sreća dugo više obećavala. Bojište se ne napušta. Samo su Italijani, skloni da sebi naknadno olakšaju, grobove svojih ratnika obeležili putokazom „Aleksandrija 109 kilometara“, dodatkom: Nije im nedostajala vrlina, nisu imali sreće.

I mrtvi čuvaju osobine preživelih.