Putinovo izvinjenje

Izraelsko ogorčenje i reagovanje, po uverenju brojnih komentatora, kako je formulisao Gardijen, nateralo je Putina na retko javno pokajanje i ukor svom odanom šefu diplomatije, osamnaest godina je na roj dužnosti, „iz mogućeg straha da bi Izrael mogao da promeni svoj pažljivo uobličen neutralan stav prema agresiji Rusije i da se pored osude na rečima pridruži sankcijama i slanju ozbiljne vojne pomoći Ukrajini“, a ne samo zaštitnih prsluka i privremene poljske bolnice.

Odnos Jerusalima sa Moskvom je posebno delikatan, kako se ne bi poremetilo razumevanje oko obostranih vojnih interesa u Siriji, podsećaju poznavaoci na zajednički imenitelj. Premijer Naftali Benet je prihvatio Putinovo izvinjenje za istupanje Lavrova na italijanskoj televiziji i kasniji dodatak njegovog ministarstva, koje je optužilo izraelskog ministra spoljnih poslova Jaira Lapida za „antiistorijsku“ ocenu Holokausta, „koja objašnjava podršku sadašnje izraelske vlade neonacističkom režimu u Kijevu“. Ministarstvo čak zaključuje: „Na žalost, istorija poznaje tragične primere jevrejske saradnje sa nacistima.“

U nacističko – fašističkim pogromima u Drugom svetskom ratu ubijeno je šest miliona Jevreja. U telefonskom razgovoru Benet se zahvalio Putinu što mu je razjasnio svoj stav prema jevrejskom narodu i sećanju na Holokaust. Ruski mediji, za razliku od izraelskih, nisu pomenuli izvinjenje, već su zabeležili „razmenu mišljenja o situaciji u Ukrajini“ i podvukli „specijalnu važnost Dana pobede 9. maja i očuvanja istorijske istine i poštovanja uspomene na žrtve, uključujući stradale u Holokaustu“. Prethodno je Lapid u Jerusalimu pozvao ambasadora Rusije da bi mu rekao da su ocene Lavrova „nečuvene i sramne“, a u izjavama novinama dodao je i da su skandalozne i neoprostiva istorijska greška.

Sajt Tajms of Istrael pozabavio se veoma detaljno povampirenim pominjanjem opake ideje o „jevrejskoj krvi“ Adolfa Hitlera, na koju se nailazi još od dvadesetih godina prošlog veka. Po toj priči u krštenici Hitlerovog oca Alojza, rođenog 1837, kao vanbračno dete, upisano je samo ime majke, pa se u ono vreme smatralo da se radi o Jevrejinu. Engleski istoričar Jan Krešou u knjizi „Hitler“ piše da je netačna priča koja je kružila minhenskim pivnicama dvadesetih, a tridesetih godina i po evropskim listovima, poznatim po senzacionalizmu.

Glasine su, hranjene maštom, Alzojzovu majku povezivale ni manje, ni više no sa baronom Rotšildom, u čijem domu je navodno bila sluškinja. Ovakav opis su, naime, širili Hitlerovi politički protivnici. Posle Drugog svetskog rata nacistički pravnik i guverner okupirane Poljske Hans Frank, očekujući vešanje po presudi Nirnberskog tribunala ponavljao je sumnjive tvrdnje da mu je Adolf Hitler svojevremeno poverio da istraži njegovo porodično poreklo. Frank je govorio da je pronašao da je Adolfova baba rodila njegovog oca Alojza, dok je bila kuvarica jevrejske porodice Frankenberger u Garcu i ljubavnica domaćina. Krešou je utvrdio da takva porodice u Gracu nije ni bilo.

Revnosni sajt Tajm of Israel navodi i mišljenje Sare Braun, izvršne direktorke američkog Centra za obrazovanje o genocidu. „Ne poznajem nijednog uglednog naučnika, koji takve mitove uzima ozbiljno. Antisemitizam nije, međutim, okončan 1945, a okrivljavanje Jevreja za njihovo sopstveno stradanje i miliona drugih u Drugom svetskom ratu je pogodan način da se odvrati pažnja sa zločina nacista i njihovih saradnika.“ Iskusni i uvaženi analitičar DŽeruzalem posta Amos Asa El povodom, kako kaže, opasne retorike Sergeja Lavrova bavi se ulogom ministara spoljnih poslova uopšte, služeći se daljom ili bližom prošlošću, deli ih u dve vrste, bitne i ostale,

Za dugotrajnog šefa ruske diplomatije nalazi: „Sudeći po šumovima, koje proizvodi, neko bi pomislio da je Lavrov drugi Kisindžer ili Meternih. On to nije, a nikad neće ni biti. NJegov prvi problem je što služi autokrati. Takvi ministri ne oblikuju događaje. Lavrovu ne protiču dani u postavljanju pitanja gde ovo sve vodi i kako da okončamo ludilo. LJudi koji bi razmišljali na takav način ne opstaju osamnaest godina pored autokratskih lidera. Mnogo je rečeno o vojnom neuspehu Rusije u Ukrajini – strategiji, taktici, logistici, uvežbanosti, motivaciji, opremi i obaveštajnim propustima. Ali, promašaji su i diplomatski (predviđanje reakcija sveta, ekonomske stega, medijske slike) i oni se beleže Sergeju Lavrovu. NJegov antisemitski nastup neće izbrisati ukrajinski poraz.“

Rusija je na Dan pobede na Crvenom trgu priredila prikaz vojničke moći. Tome, uostalom i služe parade. Slika u Ukrajini je složenija.