Poluostavka Hosnija Mubaraka nije dovoljna Tahriru – kairskom Trgu slobode – za okončanje bune protiv dahije. Upornost ili tvrdoglavost, izvesno i računica da pristankom na odlazak u septembru da „spase obraz“ i da zadnjeg časa pokuša da „meša karte“, čini egipatsko klupče još zapetljanijim i povećava cenu povrataka u normalan život. Predsednik još kupuje vreme.
Banke su izračunale da zemlja gubi najmanje 310 miliona dolara svakog dana, uz zabrinutost, produži li se nepovoljno stanje, za očuvanje ostalih dobiti: pet milijardi dolara prihoda godišnje od Sueckog kanala (samo dva miliona barela nafte dnevno, osam procenata svetske trgovine), jedanaest do trinaest milijardi od turizma (od milion gostiju država se već oprostila), svođenje redovne američke transfuzije (do dve milijarde dolara) na skromniji iznos je sasvim moguće, poremećaj u prodaji prirodnog gasa Izraelu (petnaestogodišnji ugovor za isporuku milijardu i po kubika do 2023.), paraliza privrede, školstva i administracije. Oprezno otvaranje sitne trgovine i bankarskih šaltera je skromna uteha i nedovoljan zamajac.
Raspleta, kakav god da je, sigurno nema dok armija ne odluči i potvrdi neprikosnoveni dosadašnji autoritet i odmeri buduće potrebe. Sem komande, raspolaže, pri tom, i sa 470.000 ranije uvek dovoljno poslušnih regruta. Sve „faraone Republike“ ustoličila je vojska. U pitanju je doziranje kalendara održavanja predsednika; generali će ga čuvati dok njima bude odgovaralo. Hosni Mubarak je oblikovao ovaj njihov sastav, ali će mu – kad reše – oni saopštiti da je trenutak rastanka.
Dotle, u političkom ruletu sve primetnija su Muslimanska braća, nezapažena prvih dana, iako su organizacija najdužeg trajanja, skoro pun vek na sceni. Analitičari u budućnost neizbežno uvršćuju element islamske organizacije; odmeravanjem strepnji, prošlih iskustava i realnosti.
Posle pola stoleća, prvi put su Muslimanska braća pozvana za pregovarački sto. Dosad su dugo držana van zakona (formalno su i sada) ili na robiji, ne jednom odstranjivana metkom u glavu, ali nikad iskorenjena.
Učitelj iz Ismailije Hasan al Bana, sa šestoricom radnika Suecke kompanije, marta 1928. osnovao je Muslimansku braću, kao religiozni, politički i socijalni pokret, koji poziva na povratak originalnom islamu, kad u konačnom ispunjenju programa i država treba da se vrati normama Korana i zakonima šarije.
Neprekidna su odmeravanja da li su Braća izvorište terorizma ili uticajno političko jezgro islama. Samo veoma pažljivijim razdvajanjem raspredaju se konci; više je sudova da „u osnovi nisu pobornici nasilja, mada su od njih ponikli mnogi krvavi nasilnici“. Autentičnu Muslimansku braću je, u jednom trenutku, čak i Osama bin Laden okrivio da „izdaju džihad i ideale nepomirljivog intelektualca obdarenog mnogim sposobnostima, pesnika Saida Kutba, Egipćanina“, pre više od pola veka učenog i borbenog inspiratora terora protiv nevernika, dok ga samog vlast nije pogubila 1966.
Jednostavna sadašnja taktika Muslimanske braće je strpljiviji postupak: „Na kraju je stvaranje islamske države, ali ni tada nećemo terati žene da se pokrivaju!“
Muslimanska braća izdržavaju se prilozima članstva, obaveznog da daje deo zarade pokretu, a i od sopstvenih investitorskih poduhvata i komercijalnih transakcija. Ideali ne mogu bez novca.
Duga istorija Braće, naravno, mešavina je miroljubivog ubeđivanja i surovih udaraca protivnicima, koliko su i sami trpeli pogubljenja.
Daleke „kolonijalne“ 1936. ustali su protiv Britanaca; posle arapskog poraza 1948. u ratu sa tek osnovanim Izraelom organizacija je u Egiptu bila zabranjena. Prethodno su njeni pripadnici – student Abdel Megid Ahmed Hasan bio je atentator – ubili premijera Mahmuda Fahmija Nukrašija.
Hasan al Bana je usmrćen šest nedelja kasnije. Nepoznati izvršilac je, izvesno, pripadao policiji.
Pošto su Naserovi Slobodni oficiri, uz podršku Braće, 1952. ukinuli kraljevinu – pobednici su ih, još jednom, stavili „s one strane zakona“.
Na političkoj pozornici, u novije vreme, posle samostalnih izbornih uspeha, pojavljivali su se kao nezavisni (88 poslanika od 444 u egipatskom parlamentu 2005. – dvadeset procenata mesta u skupštinskim klupama). Prošlog novembra predostrožni Mubarak nije dozvolio nijedno.
U protestu 2011. Muslimanska braća su sve glasnija; pripuštena na razgovor ne pristajući na bilo kakvo mirenje sa vlašću pre nego što se ukloni Mubarak. Mene autoritarnih – obojenih populizmom ili panarapskom idejom – egipatskih režima u skorijim decenijama, uvek su Braći držale omču oko vrata, zatežući ili popuštajući po potrebi.
Na Nilu ne ide bez njih, pa ni najnovije odmeravanje. Nada Tahrir trga je demokratska tranzicija brzo izvedena; ni sledeća vojna diktatura, ni teokratija. Krajnji ishod je još nesiguran. Ispraćaj Mubaraka je neumitan.
Tragajući po više od pet milenijuma faraonske istorije, čak je i Pepi Drugi jednom morao da ode. Kako je u šestoj seo na presto, posle devedeset četiri godine na vlasti, umro je stotoj. Današnji vek gospodara nije doživotan, ali većini Egipćana su Mubarakove tri decenije večnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
