Rasejani sinovi

Omar, četvrti sin vođe Al Kaide je televizijskoj mreži Al Arabija izjavio da je Vašington „spreman da pomogne mojoj braći i da se ne protivi da ih primi u Sjedinjene Države”.

Dvadesetak članova mnogobrojne familije begunca nestalog u pakistansko-avganistanskim bespućima, prema izveštajima agencija, u Teheranu su zapravo u kućnom pritvoru. Po Omarovim rečima „ne mogu da izlaze ili da telefoniraju, bez posebnog odobrenja, a još manje da pomisle na dozvolu da odu u rodnu Saudijsku Arabiju”.

Dvadesetosmogodišnji Omar, koji je živi u Kataru, nabraja da su tako „zbrinuta” četvorica njegove braće – Osman (27), Saad (30), Mohamed(25) i Hamza (19) – zatim sestra Fatima (24) i uz ostale – Hajria, jedna od supruga Osame bin Ladena. Sestra Imam oslobođena je pre tri meseca, pošto je uspela da dopre do saudijske ambasade u Teheranu i sada je u Siriji. Ovaj deo uže „rodovske zajednice” našao se u Iranu, pošto je pobegao iz Avganistana, posle napada Al Kaide na Njujork septembra 2001. Prvobitno sklonište sada im je zatvorska ćelija. „Mislim da je vreme da napuste Iran“, ceni brižni brat. Smatra se, inače, da je Osama bin Laden, sa više svojih supruga, otac najmanje dvadesetoro dece.

Omar je voditelju poznate bliskoistočne stanice ispričao: „Brat Osman molio da se nađe zemlja koja će posredovati u oslobađanju i država spremna da primi Bin Ladenove“. Kaže, Teheran odbija da o sudbini porodice u rasejanju raspravlja sa njihovom domovinom, Saudijskom Arabijom, a kako „štićenici“ nemaju lična dokumenta i pasoše izbavljenje je još složenije. Traži se neka vlada meka srca ili, tačnije, računica nečije nimalo samarićanske politike.

Direktna nagodba sa Rijadom najmanje je verovatna. Iranci i Saudijci, ne samo dva krila islama – šiitsko i sunitsko, nepomirljivi su u regionalnim strateškim ambicijama, pa otud i potpuno nepoverenje u međusobnim odnosima. Naravno demantovane, i ničim ozbiljnije potvrđene, prošlih dana su čak kolale vesti da Izraelci sleću na saudijsku teritoriju i opremaju bazu podrške za prelet „prilikom napada na iranska nuklearna postrojenja, o čemu ne prestaje da se priča“.

Sin Omar se nada pomoći i angažovanju Katara i Sirije, „jer braća ništa loše nisu učinili“. Pominje i UN i ljudska prava. Ni Vašington, za početak, naravno ne pomišlja, pogotovo posle seta svežih sankcija, a i posle najnovije afere sa prebegom, pa pokajanjem nuklearnog stručnjaka, što više liči na obaveštajni, nego na naučni zaplet. Ali brižnom bratu je – izvesno – melem američka formulacija da se „ne protivi spremnosti za kasniji smeštaj u Sjedinjene Države“, o čemu ipak samo on govori.

Mali Katar, pouzdan američki partner i domaćin baze SAD, istovremeno veliki izvoznik prirodnog gasa, drži da je pogodan i za ulogu posrednika u lavirintu zapleta u Zalivu i na Bliskom istoku, posebno u osetljivim igrama koje se tiču odnosa Arapa sa Teheranom. Katar je više puta potvrdio svoje umeće „regionalnog brokera“, kako su analitičari skloni da ga predstavljaju. Doha je, recimo, bila domaćin hitnog prošlogodišnjeg državnika svekolike arapske braće (koji je razmatrao pogubnu izraelsku kampanju u Gazi), ali uz učešće i iranskog predsednika Mahmuda Ahmedinedžada, a bez lidera Saudijske Arabije i Egipta.

Katarski diplomatski kredit, zamenom redosleda reči Nila Armstronga sa Meseca u praktičan slogan „mali korak za čovečanstvo, veliki za čoveka“ isprobao je Omar bin Laden. Sa ocem je od 1996. do 2001. živeo u Avganistanu, a onda su im se boravišta i putevi udaljili (namere im, kako izgleda, nikad nisu bile zajedničke). Sin je, pošto je par meseci pre septembarskog udara na njujorške kule, bezuspešno pokušao da dobije britansku vizu i, azil u Egiptu i Španiji, sigurnu kuću našao u Kataru. „Niko od moje braće nigde u svetu nije optužen, od Amerikanaca ili bilo koga drugog“, objašnjava Omar, starajući se sada i za njih. Nomen est omen, govorili su Latini. Pogotovo ako vam je tata Osama bin Laden.