Rekvijem za pukovnika

Predstoji prelaz iz masovnog revolta u traganje za stabilnom vladom i njeno učvršćenje kao iscelitelja. „Gadafi je držao severnoafričku zemlju naftnog bogatstva kao lični kult, bez državnih institucija, koje bi ustanicima tranziciju učinile lakšom“, podseća komentator Rojtersa, dok je – dodaju drugi tumači – „politička teorija i stvarnost učena i primenjivana isključivo po odredbama Zelene knjige“.

Istinski znalac arapskog sveta Dušan Simeonović, diplomata izuzetnog iskustva na Bliskom istoku, uz devet godina ambasadorske dužnosti u Tripoliju, nedavno je u zapaženom novinskom članku veoma precizno sažeo: „Osvajanje demokratije, u svesti libijskog čoveka, trebalo bi, kao magična pilula da reši suštinske probleme, nagomilane kroz više od četiri decenije džamahirijskog sistema, endemske korupcije koja spada među najviše u svetu, političke represije, ekonomske stagnacije, dotrajale infrastrukture, kolabirajuće državne administracije i zagušujuće birokratije.“

Kako mnoge pouke arapskog proleća sa drugih mesta nisu iskorišćene, a dobrim delom su i neprenosive na Libiju, sa svim njenim posebnostima, od nedovoljno oblikovane nacije koja bi imala jedinstven kod, do manjka sopstvene prakse i iskustava u oblikovanju čvršće integrisanog društva, ostaje neizvesnost kako složiti plemenske, verske, ideološke i socijalne razlike.

Samo uklanjanje Brata vođe nije čarobni štapić.

Najneposrednija je strepnja od mogućeg vakuuma vlasti, u koju treba da se uklope menadžeri revolucije i njeni borci. Ne traži se samo jedan „čarobnjak“, iako među vitezovima pobune ima odranije poznatih imena, već mnogo osetljivije rešenje slagalice, orkestriranje celovitog liderskog ešalona. Analitičari nalaze da postojeći Nacionalni prelazni savet, priznati predvodnik revolta protiv Gadafija i ešalona njegovih sinova i njima do kraja peostale svite čine bivši vladini ministri i članovi dugo okupljane i raznolike opozicije, koju predstavlja široka lepeza arapskog nacionalizma, svojevrsnih islamista, sekularista, socijalista i biznismena, pa je „pronalaženje ličnosti koje svi prihvataju istinski izazov“.

Otud je samo početni korak, posle pogubne despotije, potpuno razumljiva razdraganost „svitanjem zore slobode“ – kakvu uz preostale vatrene okršaje donose TV snimci.

Pola godine je trebalo ustaničkim snagama da uđu u Tripoli, a nešto manje je trajalo i trasiranje njihovog puta u prestonicu NATO bombardovanjem, zaštićenim prigodnom rezolucijom UN. Neuvežbani i profesionalno nepostrojeni nezadovoljnici raspolagali su samo visokom motivacijom. Početni polet bio je nedovoljan u sukobu sa teško naoružanom i opremljenom pukovnikovom armijom, koja se do poslednjeg čina nije posebno osula, ni značajnije promenila stranu, kako je bivalo u Kairu ili Tunisu, gde su generali brzo razumeli kakvo je raspoloženje. Na delikatnom ispitu je i potreba dalje zapadne nebeske podrške buni, koja može da se preobrati u bumerang po interese i potrebe Zapada, ako ne bude staloženog prepakivanja pomoći, mimo samo vazdušne ili obaveštajne potpore.

Istovremeno, za razliku od prilika u Egiptu ili nedovršenog raspleta u Siriji, prednost Libije je što će, izvesno, isključenje armije i ostataka bezbednosnih službi, kao stožera upravljanja zemljom omogućiti političarima – očekivano bar u prethodnim akademskim razmatranjima – da imaju poslednju reč u procesu nacionalnog ozdravljenja.

Mansur el Kihia, Libijac, profesor političkih nauka na univerzitetu u San Antoniju u Teksasu, blizak članovima Nacionalnog saveta u Bengaziju kaže: „Oni gledaju na Iran i Saudijsku Arabiju i to nije što oni žele. Ideja fundamentalizma nije deo našeg nasleđa, ni deo naše kulture.“

Nagoveštaj takvog pristupa je donošenje prelaznog ustava, koji se – pored ostalog – drži filozofije ravnoteže: prihvata ulogu islamskih zakona, ali im odmah postavlja i ograničenja.

Oprezni istraživači podsećaju da je „rušenje opresivnih i tiranskih režima često težak posao, ali još teži je obnova oštećenog društva i zatrovanog izopačenom vladavinom“, uz jednostavan dodatak:demokratija je ponekad zbrka, a njeno građenje čak još i veća. „Malo šta u ovom momentu može sa sigurnošću da se kaže o budućnosti“, pitijski razmišlja Gardijan, „ali nadajmo se najboljem, a prestanimo da predviđamo najgore i pripremimo se za nešto između“.