Rohanijev iranski hod

U Teheranu, recimo, svih trideset skupštinskih klupa zauzeli su kandidati Liste nade, koju vodi Mohamad Reza Aref, obrazovan na američkom Stanford univerzitetu. Posmatrači pritom zapažaju da zakonodavci izabrani u prestonici najčešće određuju politički pravac. Očekuje se i rekord: ulazak bar dvadeset žena u parlament. Istovremeno, vidno je promenjen raspored (59 od 88 mesta je pripalo reformistima)u korist slobodnijeg odlučivanja, a na štetu više zastupnika nepopustljivo tvrdih uverenja – i u novoj Skupštini eksperata, koja bira vrhovnog vođu zemlje, kad za to dođe vreme. Sada je to 76-godišnji ajatolah Ali Hamnei, za koga izveštaji govore da je krhkog zdravlja.

„Najveći deo otvaranja biće sa Evropom“, predviđaju komentatori, pošto su „iranski odnosi sa Amerikom još veoma kompleksni“. Svakako da su ambicije i u regionu posebno utemeljene, pa Teheran želi da „za stolom sedi kao ravnopravan partner, što mu i pripada“. Zvanična agencija Irna je posle izbora prenela uverenje i zadovoljstvo predsednika Rohanija da su njegovi napori za okončanje međunarodne izolacije dobili domaću podršku: „Nadmetanje je završeno. Vreme je da se pokrene novo poglavlje u ekonomskom razvoju Irana, oslonjeno na domaće sposobnosti i međunarodne mogućnosti.“ Iskusni ajatolah i bivši predsednik Ali Akbar Hašem Rafsandžani je takvom poletu dodao poziv na nacionalno jedinstvo. Po njemu, došlo je vreme za saradnju na teškom poslu da se posle izbora gradi zemlja. Tasnim, agencija konzervativnog profila,saopštila je mišljenje ajatolaha Hamneija da je izlazak šezdeset odsto građana na birališta „pokazao svetu blistavo lice religiozne demokratije“. Pored toga je vođa, kako je navedeno, zatražio budnost prema uplitanju stranih prstiju.

Pošto su prošlogodišnjim nuklearnim sporazumom odobrene, a u januaru i ukinute sankcije, zapadni investitori su počeli da se vraćaju u Iran, pa je opomena, valjda, i otud potreba. Ugledni ekonomista Said Leilas podseća da je Iran „suočen sa dubokim problemima, uključujući korupciju, manjak investicija i nedovoljnu produktivnost“, ali, kaže, „sve ovo ovo može da se reši liberalizacijom privrede“. Bankari sigurno nestrpljivo očekuju da se novi parlament ubrzano pozabavi kritično važnim potrebama biznisa, što će strani partneri pažljivo pratiti. Mnogi su i nagoveštaji da bi jedan od ranih plodova izbora mogao da bude niz vladinih ponuda naftnih i gasnih sporazuma kompanijama iz sveta. Sumnjičavi u „brzi hod“drže da dobro učvršćeni mehanizmi režima još mogu da usporavaju očekivani zamajac.

Vredno je otud viđenje Gareta Smita, dugogodišnjeg britanskog izveštača sa Bliskog istoka i dopisnika Fajnenšel tajmsa iz Teherana: „Iran je prostrana zemlja – veća nego Irak, Turska i Sirija zajedno – i svi tamošnji izbori iznose na videlo složenu mešavinu regionalnih, plemenskih i lokalnih faktora. Birači imaju mnoge razloge kako da glasaju. Ali uvek je najveće pitanje, gotovo u svakoj zemlji – ekonomija. Još su mnoga iznenađenja pred nama. Predsednik Irana je dobio još jednu potvrdu za svoj pragmatični konzervativizam. Njegova politika je građena na naporima da poboljša odnose sa drugim zemljama, uključujući Ameriku, na reformi privrede jačanjem privatnog sektora i privlačenjem stranih ulaganja, uz izvesno popuštanje kontrole štampe i moralnog nadzora građana. Rohanijevi instinkti i temperament nisu, međutim, skloni praskavim mišljenjima lidera (posebno ne urbane srednje klase i studenata) o programima promena. Veoma je svestan da su Hatamijeva era i ulični protesti posle spornih izbora 2009. otvorili gorke podele unutar političkog korpusa. Njegov pristup počiva više na 'priraštaju' promena i građenju sporazuma. Skloniji je ubeđivanju, izbegavaće konfrontacije i pažljivo će birati bitke u koje će ulaziti. Biće mu potrebno da uveri konzervativce da je nastavak opreznih promena u interesu Islamske Republike, dok će u isti mahreformistima nuditi izvesne koncesije oko političkih zatvorenika i cenzure.“

Na drugoj starni, pobornici čvrste vlasti, dok ima slabi politički kapital, okrenuće se odbrani socijalnog i kulturnog konzervativizma – veruju upućeni. Novom parlamentu, izvesno je, biće potrebno vreme da se precizno oblikuje, jer su mnogi izabranici nedovoljno poznati javnosti. SaidLeilas slikovito zaključuje: „Neki od njih su kao lubenica. Dok je ne otvoriš, ne znaš šta je unutra.“