Ručak sa papom i patrijarhom

P { margin-bottom: 0.21cm; }

O gotovo očajničkoj molitvi duhovnika moćnim državnicima, biskup Rima – koji je sa sobom „iz izbegličkog čistilišta“ u Vatikan poveo tri muslimanske porodice, dvanaestoro migranata među kojima je šestoro dece – sam kaže da je „kap vode u moru“, ali veruje amanetu Majke Tereze da „i posle jedne kapljice ni more više neće biti isto“.

U zajedničkoj deklaraciji jerarsi 250 miliona pravoslavnih vernika i milijardu i dve stotine miliona katolika ponavljaju da je „Evropa danas pred jednom od najozbiljnijih humanitarnih kriza posle Drugog svetskog rata“, pa kao poruku pred ovim svetovnim izazovom koriste – služeći se jevanđeljem po Mateju – biblijsku opomenu Spasitelja po čemu će se jednog dana svima suditi. Ti su stihovi, kako je u prevodu Novog zaveta zapisao Vuk Karadžić: „Jer ogladnjeh i daste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; gost bijah, primiste me; go bijah, i ođenuste me; bolestan bijah, i obiđoste me; u tamnici bijah, i dođoste k meni.“

Sada samo na Lesbosu ima četiri hiljade migranata, dok ih je u prošloj godini bilo devedeset hiljada. Prema podatku Međunarodne organizacije za migrante u 2015. u Evropu ih je preko mora ukupno dospeo milion. Ali, Fronteks – granična služba EU – u svojim izveštajima broji „više od 1.800.000“. Otkad je zatvorena Balkanska ruta dolazak u Grčku je – istina – smanjen za tri četvrtine, ali je iskrcavanje (preživelih mediteranske ćudi Mediterana) poraslo za 176 procenata u poređenju sa prethodnim nedeljama.

Papa Franja je objasnio da su njegovi neočekivani saputnici određeni – lutrijom. Odmah je upitan zašto nije ukrcao i neku hrišćansku porodicu, objasnio je da su svi migranti „podjednako božja deca, ali dve izvučene familije nisu imale valjane papire“.

Srećnike (svi iz raznih delova Sirije), smeštene u rimski kvart Transevere, spasitelj je poverio brizi katoličke organizacije Sant Edijio, koja je 1968. počela da radi kao studentski dobrotvorni pokret.

Hodočašće pape, patrijarha i arhiepiskopa je za samo retke nevernike bilo „političko pozorište“. Razumni komentatori, poput kolumniste Gardijana, ističu da se radi o „direktnom i radikalnom izazovu prema ponašanju mnogih evropskih zemalja“. Londonski dnevnik pominje svekolike – moralne, političke i društvene grehove i metež – unutar porodice Evropske unije. Posebno posrću uglavnom katoličke države Istočne Evrope, ali – mnogima iznenađujuće – i „bezgrešni čistunci“ za kakve se smatra da su Danska, Norveška, Švedska, a sigurno i Britanija.

„Zapravo u pozadini je duboko šire pitanje fundamentalnih odnosa Evrope, koja na svoj način vidi zapadnu civilizaciju i islam, čak uz primesu uticaja krstaškog nasleđa“, obrazlažu revnosni analitičari, koji veoma vrednuju „jasno distanciranje pape Franje od katoličke desnice“.

Profesor istorije Crkve na univerzitetu Santa kroče u Rimu Karlo Piopi ukazuju na još jedan element: nastup trojice verskih velikodostojnika pokazuje kako oni mogu da ostave po strani teološke i ideološke razlike da bi istakli zajedničku brigu za migrante: „Obični ljudi će razumeti ovu poslanicu“. NJujork tajms jednostavno zaključuje da su, na teološkim laicima najrazumljiviji način, „dvojica pravoslavaca i katolik načinili još jedan mali korak u isceljenju raskola između istočnog i zapadnog hrišćanstva“.

Rektor Papskog orijentalnog instituta David Nazar veruje da je neplanirani ekumenski sastanak „rušenje zidova“i dokaz zabrinutosti za svet, u kome – po njegovom mišljenju – katolička crkva ima dugu istoriju socijalnog delovanja, dok istočne stavljaju naglasak na duhovne utehe.

Interesantno je, tumači dalje jezuita Nazar, da je putovanje na Lesbos došlo dva meseca pre svepravoslavnog sabora na Kritu u junu, prvog posle mnogo vekova, na kome će jedna od tema biti „šta je misija ortodoksnih crkava u svetu“.

Agencija Katolik njus servis, sem toga, primećuje da se papa Franja – koji sebe sebe češće naziva „episkopom Rima', što je pravoslavnom svetu posebno prija da čuje, uz sve obzire prema tradicionalnom korišćenju titule – u februaru sastao u Havani sa ruskim patrijarhom Kirilom, poglavarom po verničkoj pastvi daleko najbrojnije među pomesnim crkvama u svetu pravoslavlja.

DŽek Figel, istaknuti aktivista ortodoksnog delovanja u Americi, smatra da je papa Franja „briljantan strateg i taktičar“. Istovremeno, velika ekumenska mudrost priznaje se na drugoj strani vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju, prvom među jednakima u pravoslavlju.

Ima neka tajna veza između Havane, Lesbosa i saboru na Kritu – pitaju se nestrpljivi posmatrači, skloni rešavanju ovozemaljskih slagalica.