Šestodnevni amanet

Jevrejska država je par decenija kasnije stekla i dva mirovna ugovora sa dva suseda, Egiptom i Jordanom, ali ne i sa Palestincima, najbližima njenom tkivu, koji čak i nisu bili učesnici sukoba 1967. Izraelci, međutim, nisu našli mir – sami sa sobom.

Svaka pedesetogodišnjica u tradiciji judaizma ima poseban značaj; posle ciklusa od sedam puta po sedam godina, dolazi yovel, godina svetkovine u kojoj se zemlja ostavlja neobrađena, pa i pomenu pola veka od ratnog pohoda pripada svojevrsna pažnja: kakav je doneo plod.

Munjeviti junski okršaj istih protivnika, više od mnogih drugih, ranijih i kasnijih, promenio je na nesagledivo dugi rok mapu Bliskog istoka, utvrdio je Izrael kao regionalnu silu i pokopao arapske iluzije o „bacanju jevrejske države u more,“ ali posle prvobitnog zanosa, ni kod pobednika i do danas nema dovoljno državničkog, pa ni svenarodnog otrežnjenja od opijenosti.

Jedan 25-godišnji izraelski vojnik – zabeležio je Bi-Bi-Si – odmah po povratku sa kratkotrajnog fronta je uputio saborce u sopstveno viđenje: „Izgubili smo nešto izuzetno dragoceno. Izgubili smo našu malu zemlju.“ U zemlji slobodnih rasprava preispitavanje sopstvene duše otad nikad ne prestaje.

Samo tri meseca posle osvajanja prostora (Sinaj, Zapadna obala Jordana, Golan) mnogo većeg od rane teritorije iz borbi za nezavisnost, tada mladi, danas najugledniji izraelski književnik Amos Oz zabrinuto je, pre svega zbog zaposednute palestinske zemlje, pisao u Davaru:

„Sada smo osuđeni da upravljamo narodom, koji ne želi da njime mi vladamo. Strahujem od semena, koje ćemo u bliskoj budućnosti posejati u srca okupiranih. Još više se plašim od semena, koje će biti usađeno u srca okupatora.“

Pola veka kasnije je Amos Oz objavio još jedno pismo:

„Ja sam među onima koji strepe da put, koji sledi Benjamin Netanijahu i setleri, koji ga kontrolišu, vodi Izrael ka istorijskoj katastrofi. Meni se, ne tako daleka budućnost, čini posve mračna. Savetovao bih da budemo malo pažljiviji u upotrebi pojma „nepromenljivo“. Svako ko se seća stvaranja Izraela tri godine posle holokausta, ko je video predsednika Anvara Sadata kako izlazi iz aviona na aerodromu Ben Gurion kod Tel Aviva gde ga pozdravlja Menahem Begin, a onda ko pamti povratak Sinaja Egiptu, ko je video Jichaka Rabina i Šimona Peresa kako se rukuje sa Jaserom Arfatom, ko je zapamtio buldožere Arijela Šarona dok ruše Šaronovo naselje Jevreja u Gazi i Mihaila Gorbačova kad je demontirao komunistički svet, treba da vodi računa o reči „nepromenljivo“.

Ja sam daleko od ubeđenja da će rešenje putem dve države (izraelska i palestinska) skoro sazreti.

To – naravno – treba stalno pokušavati. Jedina stvar, koja je zaista „nepovratna“ je smrt.“

I analitičar dnevnika Haarec je strog sudija: „Sa vojničkog stanovišta to je svakako bio čuven rat, koji je smatran pravednim. Ali, to je takođe bio sudar koji je pokrenuo fundamentalnu transformaciju izraelskog društva. Doveo je do porasta neobuzdane nacionalne arogancije, koja je imala ogromnu cenu u prolivenoj krvi tokom prošlih pedeset godina i, pritom, pretvorila vojničku pobedu u moralni poraz. Ako sada pogledamo unatrag, treba govoriti o pedesetogodišnjem ratu, ne o šestodnevnom, a sudeći po političkoj situaciji, njegov rok trajanja čini se beskonačnim.“

Avraham Šlaim, istoričar sa Oksfordskog univerziteta, ima svoje viđenje:

„Cionizam, istorijski pokret Jevreja za obnovu sopstvene države, izgubio je svoj put 1967. Glavni cilj pre tadašnjeg rata bio je stvaranje nezavisne države Jevreja u Palestini. Pobeda je otvorila staro pitanje teritorijalnih ciljeva cionizma. Razliku u gledanju da li je rešenje u prihvatanju podele Palestine ili je Zapadna obala integralni deo zemlje Izraela, vlada je rešila odlučujući da – ne odluči.“

Posle junske pobede u novinama su se istovremeno pojavila dva oglasa, oba su bila ustvari ispovesti uglednih javnih ličnosti. Jedni su upućivali da je „zemlja Izraela sada u rukama jevrejskog naroda i to se ne sme napuštati“. Drugi su ukazivali da pravo na odbranu od uništenja „ne daje nam pravo ugnjetavanja drugih i zato odmah napustimo okupirane teritorije“.

Reuven Gal, posle mnogih decenija provedenih na dužnosti psihologa armije i izučavanja njenog odnosa sa civilnim društvom, manje je i danas zabrinut za vojsku „koja se drži svojih vrednosti“. Više ga muči što „društvo većinom ne može da prizna da smo okupatori sa svim negativnim i nemoralnim aspektima prema našim susedima, pa ljudska bića vidimo kao predmete i to prenosimo na našu decu“.

Uvodničar Haareca, povodom biblijskog yovela u naše doba, zaključuje da je pedeset godina dovoljno vremena da se razmotre tragični rezultati sjajne pobede – ne samo da se nauče lekcije, već da počne odbrojavanje za ispravljanje ogromne štete učinjene ratom, dok mirotvorci na obema stranama još ostaju u „pustinjskoj samoći“.

Kad je u tih šest dana, 7. juna 1967. tadašnji premijer Izraela Levi Eškol čuo da je zauzet čitav Jerusalim rekao je saradnicima:

„Dobili smo dobar miraz, ali uz mladu koju koju ne volimo.“

Njegove reči pokazale su se delekovidije nego što je mogao da zamisli, dopisao je odmah uporni tragač za različitim raspoloženjima među pobednicima.