Severni izbeglički bicikl

U beskrajnom lavirintu ljudskih nesreća i lutanju za izbavljenjem pronađena su i „ruska arktička vrata“. Sada se do „sigurne evropske kuće“ iz bliskoistočne golgote već kreće i kroz tundru, više stotina kilometara iznad severnog polarnog kruga i to u poslednjih stotinak metara – biciklom. Više od miliona tražilaca azila Evropa je primila u 2015, istina samo malo njih i preko dalekog severa. Ali, udruženi očaj i dosetljivost su naučili izbeglice kako da, polazeći iz Sirije, preko Rusije stignu do Arktika, u Norvešku, izbegavajući južnije ograde i bodljikave žice.

Statistika UN pokazuje da je danas na svakih 122 stanovnika sveta jedan izbeglica. Na čelu liste napuštenih zemalja su Sirija, Avganistan, Somalija, Sudan i Južni Sudan, a kao prvo i najveće prihvatilište je navedena Turska (dva miliona ljudi, uz trošak Ankare od osam milijardi dolara za zbrinjavanje). Zatim se ređaju Pakistan, Liban, Iran i Etiopija. „Sledeća godina će biti još teža“, upozorava Antonio Gutereš, visoki komesar UN za izbeglice, čija ustanova je zabrinjavajuće siromašna. Za ishranu, smeštaj i obrazovanje više od četiri miliona izbeglica samo iz Sirije neophodno je 60 milijardi dolara, a budžet UNHCR u 2015. godini je jedva 4,5.

Prema podacima Federalne službe za migracije, početkom jeseni u Rusiji je bilo oko dvanaest hiljada Sirijaca, dve hiljade sa privremenom dozvolom i samo troje sa odobrenim punim izbegličkim statusom. Ruska ambasada u Oslu je kao neosnovane odbacila tvrdnje da Moskva usmerava tok migranata; uz objašnjenje da je „njihovo kretanje verovatnije rezultat atraktivnosti Norveške za imigrante i njene socijalne politike i pravo izbora stranaca, koji biraju granične prelaze, što ruske vlasti nemaju razloga da sprečavaju“.

Agencija TASS je pružila i svoj uvid u prilike: „Putnici prema Norveškoj su uglavnom mladi ljudi, ranije su to bile višečlane sirijske porodice, a sada je više Avganistanaca. Pretežno stižu avionom ili vozom iz Moskve do Murmanska, a dalje nastavljaju taksijima, koji ih prevoze uz časnu konkurenciju vozača, po ceni od 150 dolara do granice, dok izbeglice plaćaju još oko150 dolara za nabavku bicikla, kojima prelaze granicu. Policijske patrole su na dužnosti duž čitave trase.“

Više komentatora u Oslu, a i tamošnjih političara smatraju, da je upućivanje izbeglica na polarnu granicu, umesto na pristupačnije i brojnije finske prelaze, „tihi ruski revanš“ za sankcije Moskvi, kojima se Norveška pridružila. Noviji izveštaji ipak govore o manjem broju bliskoistočnih prolaznika. Svetski mediji – skandinavski, evropski i američki – su se zainteresovali i za detaljnija saznanja. Tako Si-En-En opisuje da se, pošto Rusija zabranjuje prelaz granice pešice, a Norveška kažnjava vozače koji prevoze putnike bez urednih papira, iz dva propisa stvorila održiva praktična formula – bicikl za poslednji korak; manje od pola kilometra na dva točka, posle prevaljenih više hiljada.

„Za one dovoljno srećne da dobiju rusku vizu u Bejrutu, možda i u Damasku, pitanje je samo novca, da imaju oko 1.500 dolara i da odlete do Moskve, zatim na Arktik, avionom ili vozom (36 sati) i konačno do gradića Nikel, odakle počinje završna etapa, gde se kupuje bicikl i – pošto se pređe u Norvešku i jednom stigne u Kirkins 's one strane' rampe – ostavlja na gomilu napuštenih stvari.“ Trošak se lako zaboravlja. Ruski su propisi da se povratnici ne primaju, pa je i bicikl nepotreban, čak i za svaki slučaj. U Norveškoj su, svakako, neupotrebljivi jer tamošnja pravila nalažu da i ovakvo vozilo (makar i novo) mora da ima prednje i zadnije kočnice i utisnut fabrički broj rama, što sa ruskim proizvodom nije slučaj.

Kirkins („Sledeća stanica je Severni pol“, kažu njegovi stalni žitelji) je mesto sa jedva pet hiljada stanovnika. Lokalna policijska stanica procenjuje da će do kraja godine, u 2015. na svoja nešto malo više od dva kvadratna kilometra, dočekati i ispratiti dvaput više biciklista nego što ima sopstvenih građana. Davnašnja je arapska poslovica: „Sledi i usku stazu ako te dovodi do cilja.“