Sinajski pesak

Pošto su ubili šesnaestoricu nedužnih egipatskih policajaca, koji su upravi seli za iftarsku trpezu da uzmu prvi zalogaj i gutljaj vode od svanuća do zalaska sunca u svetom mesecu ramadanskog posta, islamski napadači su u otetom oklopnom vozilu i kamionu probili ogradu i prešli na drugu stranu granice, spremni da dalje seju smrt, na koga god naiđu. Budni izraelski avioni i tenkovi su za petnaest minuta svu osmoricu terorista, rečeno jezikom zvaničnog saopštenja – eliminisali.

Egipat ih je nazvao „izdajničkim džihadskim nevernicima“.

Izraelski ministar odbrane Ehud Barak se nada da će krvoproliće poslužiti kao budilnik Kairu, koga Jerusalim naglašeno okrivljuje da gubi kontrolu nad svojim peščanim poluostrvom, odakle se, kako beleži upućeni komentator, „posebno podrivaju već ionako pohabani odnosi između dve zemlje, koje žive u hladnom miru“.

U poslednje gotovo dve godine Sinaj je sve više „divlji zapad“, gde bande beduina, zakletih islamskih ratnika i radikalnih palestinskih uskoka (iz Gaze) popunjavaju vakuum posle sloma režima Hosnija Mubaraka. Ovakva je ocena česta i učestalo potvrđivana.

U mirovnom sporazumu iz 1979. Sinaj je demilitarizovan kao kamen temeljac istorijskog mira – posle izraelskog povlačenja i okupacije od 1967, do egipatskog oktobarskog prelaska Sueckog kanala 1973. kojim je Sadat probudio ponos nacija, mada se rat završio sa armijom generala Arika Šarona na 101. kilometru od Kaira. Strogo propisan, minimalan broj egipatskih vojnika i vrsta njihovog naoružanja, budnost Izraela i zajednički finansirana (uz izdašan novčani doprinos SAD i skromnije zapadnoevropske i japanske priloge) međunarodna privatna organizacija „nadzornika mira“ na terenu – pošto su UN odbile takvu dužnost, ustuknuvši pred pretnjom veta iz Moskve – nekoliko decenija je bila dovoljna garancija hladnog mira. Mubarak je pažljivo sarađivao u održavanju Sinaja bez islamističkih pokreta, kakvi su i neki ešaloni Muslimanske braće novog predsednika, a u mogućoj meri i u sprečavanju neuništivih švercerskih grupa.

Armija, i bez raisa Mubaraka, je saopštila ovom prilikom da je – otkad je nastajala i rasla nestabilnost na Sinaju – „dosad bila strpljiva, ali prelaženje crvene linije i Egipćani neće dugo čekati da vide reakciju na ovaj događaj“.

Predsednik Mohamed Mursi je, stupajući na dužnost, obećao da će poštovati ugovor Mohameda Anvara Sadata i Menahema Begina, mada uz želju za neophodnim ispravkama, što je izvesno drugačije od krajnjeg ekstremizma muslimanskih salafista, kojima je šef države nedovoljno dobar vernik, a – pritom – zahtevaju večni rat sa jevrejskom državom.

Raznoliko nasilje na prostoru Sinaja svakako je u zabrinjavajućem porastu od odlaska Mubaraka februara 2011. Jednako je usmereno i preko granice na Izrael i na egipatski sistem posustale uprave, nekad i u bezbednosnom rasulu, i sve što, po verovanju džihadista, služe nedopustivom, „grešnom miru“. Posebno osetljiva je sudbina gasovoda, kojim preko Sinaja Izrael od Egipta kupuje i dobija četrdeset odsto svojih potreba. Petnaest puta je od početka prošle godine bio meta napada, a zbog prodaje „ispod cene“ prekinuta je isporuka, ugovorena na dvadeset godina; u Kairu je na petnaest godina robije osuđen bivši ministar Samih Fahmi.

Nelagodnost Izraela zbog islamske vlasti u Kairu nije samo briga za dalje osipanje odnosa, već i nervoza da li će Egipat zaista biti strog i nepopustljiv prema Gazi, odakle Jerusalimu dolazi najviše bezbednosnih pretnji. Koliko je dovoljno zatvaranje granice i koliko će trajati, a koliko je stvarano Hamasovo zatvaranje podzemnih prolaza – pacovskih tunela robe za životne potrebe 1,6 miliona ljudi, ali i unosni kanal šverca i nabavke oružja i eksploziva – koje su (da prikažu kako deluju usklađeno sa Mursijevim Kairom) požurili da saopšte radikalni Palestinci, upravljači Gaze? Hamasovi govornici tvrde da operacija protiv Izraela lansiraju samo sa palestinske teritorije, a da je širenje na Sinaj – „teror“.

Kad su, početkom osamdesetih prošlog veka, Izraelci na parče, u etapama, napuštali Sinaj, pamti se da su u Tel Avivu i Jerusalimu u neuobičajenom broju počeli da nestaju skupi automobili, koje policija nije uspevala da pronađe. Pustinjska oluja na Sinaju otkrila je rano mirnodopsko partnerstvo: Kadilaci su bili zakopavani za unapred ugovorene kupce na drugoj strani u izraelski pesak, a kad bi se pomerile linije razgraničenja, isporučivani su iz egipatskih dina.

Sinaj danas ima drugačiju upotrebu.