Sirijska golgota

Narodna buna protiv autokratskog režima Bašara Asada, započeta marta 2011. u zamahu „arapskog proleća“ davno se preobratila u Gordijev čvor, koji se ne preseca ni mačem, ni veštinama politike i diplomatije, uz vremenom sve veću nezainteresovanost sveta, opsednutog drugim bojištima i brigama.

Kolumnista Gardijana Sajmon Tisdal desetogodišnjicu jednostavno raščlanjuje: „Ovaj strahoviti rat je nestao iz novinskih naslova. Nevoljni da se njime bave, američki i evropski političari, kao i zapadna javnost, uglavnom okreću glavu na drugu stranu. Rusija igra ključnu ulogu, ali na pogrešnoj strani. Države iz regiona – svojom umešanošću – kao što su Turska, Izrael i Iran, vode sebičnost i kratkoročni interesi. Rezultat je ćorsokak – poluohlađeni sukob, praćen povremenim nasiljem, bolnom strateškom nebrigom mnogih. Istovremeno, ovaj tragični splet ima dalekosežne negativne posledice na međunarodnu bezbednost, demokratske vrednosti i vladavinu zakona, pre svega po građane Sirije. Bilo da su u pitanju ljudske patnje, izbeglice, ratni zločini, korišćenje hemijskog oružja ili islamski terorizam, mnogostruko otrovno nasleđe je globalno i trajna opasnost.“

Rane izglede da će vladavina Bašara Asada biti okončana brzim i jednostavnim „padom domina“, zamenila je nova preraspodela.

Više nema govora o uklanjanju predsednika, koji doduše ne kontroliše čitavu teritoriju zemlje, u kojoj su i vojnički prisutni – stalno ili povremenim upadima – mnogi „strani virusi“, ali je „gospodar situacije“, oslonjen na oružje i „dobre karte“ Moskve, uz ispadanje iz igre Vašingtona.

Uz sav metež „u vrenju sirijskog lonca ipak je Bašar glavni začin“, koji je stekao deo zasluga u eliminisanju islamskog kalifata, što donosi i delimično „pomilovanje“ Zapada.

Pokušaji Ujedinjenih nacija da privođenjem na pregovore o pomirenju ustavnim raspletom i posle petnaest meseci i pet rundi nesložnu braću okrenu prema političkom rešenju između uveliko fragmentirane opozicije i oporavljenog režima – ne uspevaju.

Međunarodnoj zajednici ostaje da nametne „prelazni put“, ali u takvu mogućnost gotovo da niko ne veruje.

Pomoćni proces u kazahstanskom glavnom gradu Astani koji su 2017. poveli Rusija, Turska i Iran pokazao se kao koristan za „hlađenje situacije na frontovima“, bez zalaženja na politički teren, kao zamene za napore UN.

Prvenstveni cilj Moskve je i bio da ovaj forum upotrebi za svoje taktičke potrebe – smatraju komentatori – i u isti mah „čuvajući leđa“ Bašaru Asadu, a da za uzvrat od njega ne zatraži bilo kakvu koncesiju.

Analitičari smatraju, prenosi Al Džazira, da Kremlj želi ujedinjenu i stabilniju Siriju skrpljenu od „starog materijala“, na koju sada (bez zvanične potvrde) godišnje troši između jedne i dve milijarde dolara.

Andrej Kortunov, direktor ruskog Saveta za međunarodne odnose, objašnjava da Astana ima ograničen domet: „Ne vidim pritom u ovom trenutku jasnu izlaznu strategiju za Rusiju. Posle petogodišnje (naše) sirijske operacije, sadašnja situacija je nešto sa čim Moskva može da živi, i finansijski vojno. Nije savršeno, ali je podnošljivo.“

S druge strane Murat Aslan, turski stručnjak za bezbednost, smatra da je „sazrelo vreme da Amerika uspostavi ravnotežu sa Rusijom i Iranom u Siriji“, započinjući razgovore o prihvatljivom kompromisu.

Oprezniji znalci savetuju Vašingtonu da još „treba da održava marginalnu ulogu“, vodeći se savetom svog bivšeg ambasadora u Damasku da Amerika treba ali da prizna da je „izgubila Siriju“, koja – koliko se vidi – nije prioritet Bajdenove administracije.

Harare Balijan direktor programa za rešavanje sukoba Karterovog centra iz Atlante preporučuje da SAD i njeni evropski saveznici napuste maksimalističke zahteve prema Damasku „jer tvrda linija punu deceniju nije vredela, sankcije nisu promenile ponašanje režima, a izolacija i kažnjavanje retko postižu željeni rezultat“. Trenutak je da se pokuša na drugačiji način – kaže – „uz rizik da Sirija to neće slediti, a u tom slučaju sankcije brzo mogu da se obnove“. U svemu tome (davanju boljih finansijskih i ekonomskih infuzija) Sjedinjene Države mogu da računaju na Rusiju, čiji stručnjaci bliski predsedniku Putinu znaju da Moskva u Damasku „nasleđuje propalu državu“, procenjuje Balijan.

Uz politički rulet i zagonetke, običnom svetu – koji je nekako prebrodio deceniju užasa – veća briga od daleke budućnosti je „kako sada preživeti“. Jedan od retkih stranih izveštača iz Damaska je zapisao: „Uprkos relativno mirnog perioda u poređenju sa prethodnim godinama, nasilja i sukoba još itekako ima u mnogim oblastima, dok je bar dva miliona Sirijaca – prema podacima UN – u krajnjem siromaštvu i teško nalazi i hleb, a 60 odsto stanovništva je nesigurno da li će se prehraniti. Ekonomska kriza, nezaposlenost, virus kovid i let cena u nebo dopinjuju golgotu. Zapravo, milionima je neophodna humanitarna pomoć, a dotle većini ostaje da optužuju vlast za korupciju i svet da ih je zaboravio“.

Bašar el Asad predsednik je Sirije od dve hiljadite godine, u republici, u kojoj je zapravo „krunisani vladar“, Nasledio je oca Hafeza, koji je u Damasku bio moćni rais od 1971. do smrti. Prelazeći sa oca na sina, u opisu većih cinika „porodična autokratska manufaktura Asada“, traje pedeset godina – zalazeći u dva veka i dva milenijuma.