Sirijska simultanka traje

„Izvesno da obe strane upućuju svoje vojne starešine da razgovaraju kako bi izbegli međusobne sukobe tokom njihovih operacija u Siriji; drugim rečima da ne dođe do strašne i veoma rizične greške“, oslanjajući se na veoma dobro upućene izvore ukazuje analiza mreže Bi-Bi-Si. Razgovor predsednika Putina i Obame „iza spuštene zavese“, posle nastupa u Generalnoj skupštini UN, najvećoj otvorenoj svetskoj diplomatskoj pozornici, gde su pokazali da nisu nimalo saglasni, izvesno je bio posebno posvećen tom zajedničkom neprijatnom izazovu.

Veliki je domet što su dvojica predsednika, bez posrednika, upoznali i raščistili namere i dalje poteze i ispitali gde je prostor za saradnju. Ako su se Obama i Putin pred kamerama rukovali, a da se nisu pogledali, kad su ostali sami, državnici svakako drugačije razgovaraju. Ruski plan u tri tačke iz ranije faze krize, koji je uključivao predlog da Asad napusti vlast, odbacile su Sjedinjene Države, Britanija, Francuska, „smatrajući u to vreme da je Bašarov režim režim pred padom“. Sveže agencijske vesti podsetile su i na ovaj zaboravljeni detalj. Fundamentalna je zapravo razlika o Bašaru Asadu, sa kojim po Vašingtonu (iako ne više sasvim rezolutno) nema rešenja u Siriji ni u jednoj formuli tranzicije, a po Moskvi taj proces mora da se obavi sa sadašnjim šefom državom. I najmanji zajednički imenitelj mogao bi da pokrene izlazak iz začaranog kruga.

Rusija svojim svežim vojnim prisustvom u Tartusu i Latakiji (iskrcani avioni, helikopteri, radari, projektilske potrebe, malo tenkova i slične opreme) i sa hiljadu (najavljenih) vojnika osigurava ulog u kasnijem, još veoma dalekom procesu političkog raspleta. Ali, istovremeno, za Putina to je prilika i za domaću upotrebu, čistku od opasnosti povratka radikalnih islamista na prostor Rusije i bivšeg Sovjetskog Saveza. Rojters beleži Putinovu opasku da je u Siriji oko dve hiljade takvih džihadista. Ne bi valjalo da se vrate kući.

Amerika nekontrolisanim bombardovanjem Kalifata, kao predigrom za postasadovsku Siriju smatra da jača svoje karte u istoj igri i veruje da potvrđuje neprikosnovenu „gospodarsku“ ulogu na Bliskom istoku. Mnogi komentatori, međutim, nalaz „regionalni trijumf Kremlja u povratku tradicionalnim ciljevima na toplim naporima“. Rusija, posle višegodišnjeg istiskivanja i povlačenja, sada obnavlja svoju stratešku rolu na istom prostoru, koju drži da joj pripada, a samo je privremeno bila zapostavljena, iako je tu mesto odavno utemeljeno.

Zanimljiv je, baš na primeru Sirije, kratak istorijski podsetnik: Rusija je 1893. godine otvorila konzulat u Damasku. Cementirajući odnose do 1905. Rusko carsko pravoslavno društvo je otvorilo sedamdeset četiri škole u Siriji, a do 1910. je trošilo veliki novac na te ustanove, čak zapuštajući osnovnu obavezu, brigu za ruske hodočasnike u Svetoj zemlji. Boljševička revolucija je nakratko prekinula rusko prisustvo u Siriji. Iako SSSR nije igrao naročitu ulogu, pomogao je da se 1925. u Siriji osnuje prva komunistička partija. Odnosi su obnovljeni, kad je 1944. Moskva uspostavila diplomatske veze sa Damaskom i pre nego što je Sirija formalno priznata kao nezavisna država 17. aprila 1946. Razvoj u kasnije doba je poznatiji, u svim prestrojavanjima arapskog sveta posle Drugog svetskog rata, obeležen dometima, „političkim leđima“ i vojničkim snabdevanjem, nekad i zastojima. Uostalom, mediteranska luka Tartus je do danas jedina održana stalna baza ruske armije van granica bivšeg Sovjetskog Saveza.

U najnovijem rasporedu figura – kao u šahovskoj simultanci – javlja se, na različite načine, više učesnika. Izraelski DEBKA sajt beleži da je kineski nosač aviona u pratnji krstarice pristao u sirijsku luku Latakija: „Naši izvori javljaju da će Kinezi poslati eskadron borbenih aviona J-15, Kinezi će, takođe, rasporediti dve vrste helikoptera i dovesti najmanje hiljadu marinaca da se, zajedno sa partnerima iz Rusije i Irana, bore protiv terorističkih grupa i ID.“

Govori se u medijima i o nešto drugačijem pristupu, po kome evropske diplomate oprezno ispituju mogućnost da se format 5+1 (stalni članovi Saveta bezbednosti i Nemačka), oprobanog (uz priznanja ruskoj diplomatiji) u nuklearnim pregovorima sa Iranom, bavi sukobom u Siriji. Upućeniji pominju i dodatak Turske i Saudijske Arabije, moguće i Irana. Sve ovo je, naravno, na staklenim nogama i zahtevalo bi mađioničarske veštine da „prohoda“.