Sa osamdeset hiljada mrtvih sirijski građanski rat je, posle više od dve godine krvavog svođenja računa, sve dalje od okončanja. Zloslutni su predznaci regionalnog požara, u kome se mešaju računice i strahovi: interesi neposrednih i udaljenijih aktera, državnih politika i ideologija, nepomirljivost vernika iste konfesije, ofanziva za prevlast radikalnih ambicija, strepnje umerenih i čuvara dosadašnjeg poretka. Mnogostruka tradicionalna neprijateljstva lako se raspaljuju.
Čak i među analitičarima, nepomirljivim protivnicima diktatora u Damasku, utvrđuje se uverenje da nije pogodan trenutak za odlazak Bašara Asada; ozbiljno se pribojavaju da nestrpljivo otklanjanje jednog zla – sem neizvesnosti – može da stvori mnoge neprijatne nepogode.
Složenost Bliskog istoka, prevedena u matematički izraz – bez preterivanja – lako može da se meri sa kvadraturom kruga, još nerešivim obrascem.
„Kriza, koja je počela kao pobuna mase, može da se pretvori u nekontrolisano širok sukob“, sa dovoljno razloga primećuje Bi-Bi-Si, čemu komentator Džeruzalem posta vidovito dodaje da „raspadanjem sirijske „nacije“ (stavljene u znake navoda), ako opozicija uspešno i obori Asadovu tiraniju, nimalo nije jasno da li će novi režim biti u stanju da ujedini zemlju, da bi ubuduće i opstala“.
U smeši pobunjenika, koju čine šezdeset grupacija Nacionalne koalicije, glavnu ulogu učvršćuje radikalna, bliska Muslimanskoj braći i naklonjena Al Kaidi, islamska struja, gušeći (uspešno) uticaj i učinak liberalnih elemenata i predstavnika Slobodne sirijske armije.
U tome je uveliko objašnjenje dosad usporene i veoma ograničene pomoći ustanicima naklonjenog Zapada i većine Arapskog zaliva u ozbiljnijem oružju neophodnom za konačno rušenje autokratske čvrste ruke. Pokret protiv Asada, koji se – po ozbiljnim saznanjima – „uprljao“ i kršenjem osnovnih ljudskih prava postupcima prema zarobljenim protivnicima – kao i druga stana, pa (izgleda), sam sebi može da postane neprijatelj.
Iznenadan dolazak američkog senatora Mekejna u „komandosku“ više nego diplomatsku posetu Slobodnoj armiji Sirije, koja – ponovio je dočekavši gosta general Salema Idris, njen komandant – traži „povećanu podršku SAD, uključujući teško naoružanje, zonu zabrane letenja i bombardovanje Asadovih i Hizbulinih snaga“ i odluka Evropske unije, posle mučnog međusobnog ubeđivanja članstva, da ukine zabranu opremanja ustanika ozbiljnim oružjem jeste naznaka promene ravnoteže na terenu gde se već poduže vodi sirijski domaći rat, borba ne za pobedu nego za iscrpljenje.
U tome je bolje utemeljen bio režim u Damasku, oslonjen na iransko doturanje i neprekinute moskovske isporuke, sa ruske strane pravdane – prenosi Bi-Bi-Si – „poštovanjem ranije sklopljenih ugovora o oružju sa Damaskom, uključujući i moćne sisteme S-300 raketnih baterija“. Izveštaji medija da je takav aranžman otkazan posle posete izraelskog premijera Kremlju je demantovan. „Više je nego nezamislivo da američki državni sekretar Džon Keri nije uspeo da ubedi Vladimira Putina da odustane od prodaje S-300 Siriji, a da je Benjamin Netanijahu uspeo“, navode agencije.
Raznovrsna pomoć Asadu bez zastoja – ne sumnjaju pouzdani izvori – teče iz Teherana – u oružju, vojnoj stručnosti i obaveštajnoj podršci. Režim alauita, šiitskog izdanka islama, jeste temeljan oslonac Irana, koliko protiv sunita, sa kojima nema mirenja u muslimanskoj teologiji, toliko ni u ambicijama Irana za svetovnu – političku i stratešku – kontrolu regiona i, naravno, kao poluga protiv večnog neprijatelja, Izraela. Daljinskom upravljanju Teherana je poseban oslonac radikalna šiitska milicija u Libanu, uz dodatno angažovanje i Hamasa u Gazi. Hizbula već kao borbena formacija deluje na strani armije Bašara Asada u Siriji, a kao tempiranu bombu posmatra je Izrael.
Skorašnji izraelski vazdušni napadi na kretanje i skladištenje oružja na sirijskoj teritoriji objašnjeni su kao sprečavanje snabdevanja pripadnika Hizbule „opasnom opremom iranskog porekla, moguće i bojnim otrovima“. Vođa šiitskog pokreta u južnom Libanu Hasan Nasrala je zatim ponosno oglasio da je „prebacivanje oružja iz Sirije strateški odgovor na izraelske udare“, a ubuduće će njegova milicija dobijati „naoružanje, kakvo ranije nikad nije imala“.
Pre sedam godina Izrael je vodio jednomesečni rat sa šiitskom armijom, proglašavajući pobedu, dok je poraženi ipak ostao nepotučen – na dugi rok. Šiitsko-sunitski obračuni već su obnovljeni u Libanu, sporadičnim incidentima blago se diže temperatura na Golanu, kao i na izbeglicama preplavljenoj sirijsko-turskoj granici.
Tabori regionalnih rivala ušančeni su nad sirijskom golgotom – uz ustanike najpre Saudijska Arabija i Katar, uznemireni Zaliv i Turska, uz Asada – Iran, Hizbula, Hamas. Izrael izvodi svoju računicu: njegovi neprijatelji su i pobednik i poraženi u Damasku. Uticajni presuditelji – Vašington i Moskva, naklonjeni suprotnim stranama u Siriji, konačno su saglasni da je moguća slamka spasa – konferenciju urazumljenja u Ženevi, samo ako do nje zaista dođe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
