Sirijski rebus

Dosadašnji rezultat tako započetog sveopšteg rata u Siriji je blizu pola miliona mrtvih, preko deset miliona ljudi raseljenih iz domova i više od pet miliona u izbeglištvu po svetu. Izračunato je da je ekonomska šteta najmanje 255 milijardi dolara, a – ako bi danas zavladao mir – bilo bi potrebno bar sledećih petnaestak godina da se BNP po glavi „vrati na početak“.

„Ovaj rat je najveća katastrofa koju je svet video od Drugog svetskog rata“, zaključuje jordanski princ Zeid Raad Husein, komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija. „Čitav sukob je užasan talas krvoprolića i zverstava“, rekao je podsećajući na turobnu godišnjicu, koja protiče u daljem ubijanju. Zvaničnik UN je podsetio na „desetine hiljada ljudi u zatvorima sirijskog režima, gde su izloženi zlostavljanju, nepoštenom suđenju i pogubljenju“: „Čitava zemlja je zapravo postala kazamat za mučenje, mesto surove strave i potpune nepravde“.

I otkad je krajem prošle godine ugovoreno primirje rusko-tursko-iranskom diplomatskom akcijom, kršenje prekida vatre i novi zločini ne prestaju, uz međusobne optužbe vladinih snaga i pobunjenika.

Upamćen kao „dan gneva“, 15. mart 2011. je davno prošao, čas pomirenja je nedostižan. Ratno klatno se uveliko pomerilo u korist Bašara Asada, otkad su Rusi u septembru 2015. vojnički počeli da idu u raketne i bombarderske bitke za predsednika, koji je bio na ivici poraza.

Mnogi znalci, poput komentatora Independenta, sve češće nalaze kako stanje u Siriji „pokazuje opasne nagoveštaje da se pretvara u rovovski obračun kakav su doživeli Avganistan ili Irak, u kome će gospodariti domaći ‘psi rata’ i strane sile“.

Zapadni igrači su uveliko izgubili svoju priliku, pa njihovi štićenici „mogu samo da se nadaju da za njih najbolji rezultat budu izbori, posle kojih bi Bašar Asad mogao da pristane da napusti vlast“. Dalja vojna pomoć pobunjenicima je nesigurna“ ukazuje Tom Iston, istraživač londonskog Četam hausa, a „bez njenog značajnog povećanja, koje nije na vidiku, ustanici ne mogu da sanjaju pobedu, što ne znači da oni neće nastaviti da se bore, ali šest godina je prošlo, a nisu ostvarili namere“.

Sirijski aktivisti obračun sa Asadom zamišljaju različito. Neki kažu da je „militarizacija revolucije dovela do samouništenja i najgore humanitarne katastrofe“. Drugi ne vide alternativu sadašnjem načinu otpora: „Znamo da put do slobode protiv diktatora nije posut cvećem.“ Treći se mire: „Koja god strana da pobedi, svi smo zauvek izgubili svoju zemlju.“

Telavivski Haarec pomno prati šta sledi: „Mada se borbe nastavljaju u Siriji, vidljivo je da vladavina predsednika Bašara Asada nije u opasnosti. Sirija je postala velika pozornica na kojoj svetske sile, susedne zemlje, etničke grupe i plemena ne gube vreme, dok stotine hiljada sirijskih građana gube živote, a milioni postaju izbeglice u sopstvenoj zemlji ili preko granice. Uspeh šiitske islamske osovine – podrška Irana Asadovom režimu – pribavila je korist i Teheranu i Moskvi. Rusija je vratila mesto na svetskoj sceni i pokazala da ne napušta štićenike. Postavila se kao lider diplomatskog procesa oko Damaska i stvara novi politički pejsaž, koji dotiče glavnu arenu rvanja sa Vašingtonom, Istočnu Evropu, a pritom koristi Siriju kao probni poligon za najnovije sisteme svog oružja.“

Iran – takođe – očekuje svoje dobitke, dugoročnije povećanje direktnijeg prisustva i uticaja na potezu od Mosula, preko libanske doline Beka do Bejruta i obale Sredozemnog mora. Pominju se čak pokušaji da se ustanovi „iranska mediteranska luka“ u Tartusu i Latakiji (iznajmljivanje zemljišta na pedeset godina, slično aranžmanu Rusije) i fabrika municije (nedavno prepuštena rukama Hizbule) u Libanu. Tako su bar objavili kuvajtski mediji. Prema Haarecu, premijer Netanijahu je izraelska obaveštajna saznanja raspravljao sa Vladimirom Putinom, tokom nedavne posete Moskvi.

Ali Laridžani, predsednik Medžlisa (iranskog parlamenta), u vesti novinske agencije Islamske republike – međutim – za čitav šestogodišnji građanski rat u Siriji krivicu i odgovornost je pripisao – Izraelu, a posebno premijera jevrejske države pominje kao „zlog cionistu od koga se, naravno, ne može očekivati da govori istinu“.

Bitke na Levantu ne vode se samo na bojištu.