Sirijski recept

Prostor za nagađanja, optužbe i najave opasnih koraka nema granice, pa se tako i koristi.

Sirija je jedna od sedam država, koje nisu pristupile konvenciji o zabrani hemijskog oružja iz 1997. Nema sumnje da li Damask „poseduje veliku količinu neprijavljenih zaliha, najviše sarina, opasnog nervnog gasa i još smrtonosnijeg VX“. Ako se utvrdi da je režim Bašara Asada otrovao Gutu, napad će biti ubeležen kao najsmrtonosnije hemijsko bombardovanje posle 1988, kad je Sadam Husein gasom polio pobunjene Kurde u Halabdži. Ishod: najmanje pet hiljada mrtvih i sedam hiljada teško povređenih od gušenja.

Na bliskoistočnom prostoru pedantni hroničari pamte da su Britanci u bici za Gazu 1917, protiv osmanske vojske koristili bojni otrov, mada je javljeno da je „bilo malo granata kako bi postigle očekivane rezultate“. Naserov Egipat se pedesetih godina služio otrovima u Jemenu, Bašarov otac Hafez Asad u Hami 1982, a pokušao je i pukovnik Gadafi u Čadu krajem osamdesetih, ali je – zabeleženo je – „vetar dunuo u suprotnom smeru“.

Vinstonu Čerčilu se pripisuje da je jednom 1919 – citat se do danas provlači – rekao: „Ne mogu da razumem toliku gadljivost prema upotrebi gasa. Nije potrebno da se koriste najsmrtonosniji, mogu da posluže i oni koji izazivaju neprijatnost i terorišu, a ne ostavljaju trajne posledice na one koji su pogođeni.“

Emil Hokajm iz londonskog Međunarodnog instituta za strateške studije jetko tumači današnje uverenje kome veruje da je sklon Bašar Asad: „Lepota hemijskog oružja je u tome što dozvoljava da rasprave o odgovoru potraju nedeljama ili mesecima.“

Po prvobitnom programu, uz saglasnost sirijskih domaćina, inspektori – sa precizno određenim ovlašćenjima i rizicima – trebalo je da pregledaju tri mesta, „na osnovu ranijih međunarodnih sumnji“. Nedeljnik Ekonomist tumači: „Vlade Britanije, Francuske i Izraela ukazale su generalnom sekretaru UN Ban Ki Munu da su njihove obaveštajne službe gotovo sigurne da je gospodin Asad upotrebio hemijsko oružje u malim količinama da bi proverio spremnost Zapada da odgovori vojnički, što je – na njegovo zadovoljstvo – prošlo prijatno negativno. Najnovija eskalacija, ukoliko je tačna, nagoveštava da Bašar Asad veruje, još snažnije, da nekažnjeno može Zapad da vuče za nos.“

Tumačenje Edvarda Lutvika, istraživača uglednog Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, upućuje da posle dve godine građanskog rata, sirijski ćorsokak najviše odgovara američkoj politici, bez obzira na naklonosti, pa i zvanične pretnje ili nagoveštaje Vašingtona, Zapada i bliskih saveznika:

„Kad je 2011. počelo nasilje izgledalo je da će sve brzo završiti; sirijsko društvo se oslobodilo straha da zatraži kraj diktature. Realna nada je bila da će jedni ili drugi umereni nezadovoljnici zameniti postojeći režim. Sirija je, međutim, zaglavljena u anarhično nasilje. Od Irana podržana restauaracija Bašara Asada povećala bi moć i status Teherana na čitavom Bliskom istoku, dok bi pobeda ustanika, kojima sada dominiraju ekstremisti predstavljala novi, sledeći talas terorizma Al Kaide“. Pošto detaljno nabraja svekolike ekstremiste i džihadiste pridružene obema stranama u sukobu, iz koga su iščileli početni motivi, pisac ranije objavljene knjige „Logika rata i mira“ zaključuje da je „ma koliko nesrećna i zaista tragična, najbolja formula beskrajan nerešen rezultat, koji odgovara Sjedinjenim Državama“.

Lutvik čak vidi ciničan metod da se u Siriji drži „remi“ pozicija: naoružavanje pobunjenika kad izgleda da Asadove snage napreduju i obustavljanje snabdevanja kad se učini da imaju prednost.

Hemijsko oružje, izračunali su najuporniji analitičari, „ima dugu istoriju na Bliskom istoku“. Aleks Jofe u „Jevrejskom dnevniku ideja“ je dosegao do opisa kako su 256. godine Saseni – poslednje moćno iransko carstvo pre pojave islama – opkolili Rimljane kod zidina grada Dura Europos, na obali Eufrata: „Kroz prokopani tunel su uputili mešavinu dima zapaljenog bitumena i sumpora i tako poubijali neprijatelje.“ Autor dodaje da su „iskopavanjem tridesetih godina prošlog veka utvrđeni ovakvi nalazi, ali su kao hemijski ratni pohod u istoriji priznati tek 2009, s tim što ih je Islamska Republika Iran odbacila kao klevetu“. Sirijski oblak zasad je dalji začin, otrovnog ukusa, u poveri strpljenja i računica u modernim vremenima.