Sirijsko raskršće

Jedini dosad izvestan ishod je najmanje pet hiljada mrtvih, žrtava predsednikovih nemilosrdnih čuvara, kao zloslutni znak pobune što lako vode u građanski rat ili po oprobanom postupku Arapskog proleća uklanjanju svemoćnog vladara.

Bašar Asad, kome je Sirija ostavljena na raspolaganje od oca Hafeza, čini se da se još oseća moćnim gospodarom svog damaštanskog porodičnog kalifata, ali ni narodna buna više ne smatra da je nemoćna, dok se „čaša žuči preliva“. Revolt je – čini se – krenuo putem sa koga nema povratka.

I najpouzdaniji analitičari iz Bejruta, Damasku najbliže dostupne posmatračke tačke, uopšte se ne dvoume kad tvrde da „na vidiku još nema raspleta“.

Razlozi za potres su, kao i drugde u bližem i daljem susedstvu: korupcija, „kleptomanska elita“, povećanje nezaposlenosti (prvenstveno mladih), ekonomske tegobe, strahovlada upravljača, manjak demokratskih sloboda i medija.

Povlačenje posmatrača Arapske lige iz Sirije, naznaka je neuspelog napora „braće“, da se njihovom pomoći i terenskim uvidom smiri stanje. Predsednik Asad sad gubi „smokvin list“. Trajni plan Arapske lige, kako je zamišljen, Damask je odbio bez predomišljanja, a sirijska opozicija ga je nazvala neostvarivim. Formula je bila po receptu prepisanom za odlazak jemenskog diktatora Saleha – prepuštanje vlasti, uz garanciju da neće biti krivično gonjen, kao ulozima za bolje rezultate u bliskoj budućnosti.

Saleh je stvarno napustio Sanu, Bašaru ne pada na pamet da se pakuje.

Asadov režim je mogao da bude spreman jedino na raspravu po svom izboru sagovornika, a odgovor aktivista pobune je da su „prolili suviše krvi da bi se olako pomirili“. Tako su bar u nečemu protivnici saglasni – ni pomena od zajedničke trpeze.

Predsednik Bašar Asad se sada izlaže dugo uspešno izbegavanom iskušenju. Pred Savetom bezbednosti UN je nacrt rezolucije, istina delikatnije pripremljene od ranije, koja je vodila bombardovanju Gadafija, ali za vlast je uvek rizičan korak – uvod u internacionalizaciju.

Predlagači – Britanija, Francuska i Nemačka – pažljivo se drže skice Arapske lige, izbegavaju pomen sankcija, vojne akcije i slične neprijatnosti, ali uz odredbu o Asadovoj predaji vlasti zameniku, koji bi obrazovao vladu jedinstva sa opozicijom.

Uviđavnost nije namenjena Bašaru Asadu već pridobijanju prvenstveno Rusije, a i Kine – da međunarodno disciplinovanje Sirije u Ujedinjenim nacijama ne zaustave vetom Obe to u slučaju Libije nisu učinile, pa se sada naročito Moskva oseća izigranom.

Prošlog leta je sa najvišeg mesta u Kremlju rečeno da će se Asad „suočiti sa tužnom sudbinom, ako brzo ne pristupi ozbiljnim promenama“. Sada zvučno, kako prenosi agencija Rojters, „rusko upozorenje Zapadu i njegovim arapskim saveznicima da drže ruke dalje od Sirije pokazuje slabe izglede za kompromis o rezoluciji, kojom bi se prekinulo krvoproliće i primorao Damask da zaustavi akcije u kojima su ubijene hiljade civila.“

Slaba diplomatska uzdanica je da bi Moskvi bilo teško da stavi veto na papir koji „jednostavno pruža podršku Arapskoj ligi“, a čije je napore Rusija prethodno pozdravila.

Moskva i Peking su, ipak, već jednom jesenas blokirali strogu osudu Asadove vlade u Savetu bezbednosti. Ovog puta, veštije sročeno se nudi „podrška planu Arapske lige za olakšavanje političke tranzicije u pravcu demokratskog, pluralističkog sistema, uključujući transfer predsednikove vlasti, transparentnost i fer izbore“.

Rusija ima višestruke interese da održava temelje Asadovog Damaska, političke, ekonomske i vojne. Na Bliskom istoku je Sirija preostala luka uticaja, a Tartus na Mediteranu i jedina pomorska baza Moskve van bivšeg Sovjetskog Saveza, uz unosnu prodaju oružja; pored ostalog nedavno je potpisan ugovor od 550 miliona dolara za isporuku borbenih aviona. Po dostupnim računicama, „u kovitlacu Arapskog proleća ruska industrija oružja izgubila je deset milijardi dolara u porudžbinama“.

Povećan naglasak moskovske brige u poređenju sa – kako kažu neki tumači – „prethodnom naivnošću Dmitrija Medvedeva“ ističe premijer Putin pripremajući se za martovske izbore i povratak na dužnost predsednika kao „tvrd igrač“, koji se ne predaje Americi, „željnoj sveopšte kontrole“.

Jevgenij Satanovski, predsednik Instituta za bliskoistočne studije u Moskvi kratko kaže: „Bili smo naivni i glupi, isto tako i Kinezi. To je bila poslednja greška ovakvog tipa.“ Koliko će izdržati stubovi vlasti u Damasku, drugo je pitanje. Od 1963, Sirijci znaju samo za dvojicu predsednika, oca i sina, ustoličenih na referendumu, bez protivkandidata.