Šolja ruskog čaja

Najpoznatiji ruski opozicionar i Putinov politički „izazivač na megdan“ leži u (indukovanoj) komi, a zagonetku pred novinarima zasad, još dovoljno pitijskom recepturom rešava bolnička objava da se utvrđuje o kojoj kobnoj supstanci je reč i zvanični predstavnik Berlina: „Reč je o pacijentu, koji je vrlo verovatno bio žrtva napada otrovom. Sumnja se ne odnosi na činjenicu da se Navaljni sam otrovao, već da ga je neko otrovao, a nemačka vlada to shvata veoma ozbiljno.“

Ruski doktori, koji su u Omsku pacijentu pružili prvu medicinsku pomoć tvrde da nisu našli otrov i da su iznenadne nevolje došle od poremećaja (pada) nivoa šećera u krvi, ranije hronične tegobe, a portparol Kremlja Dmitrij Peskov je bolesniku poželeo „brz oporavak“.

U davnije vreme ovo bi bila prilika za Agatu Kristi i njeno rešavanje maštovitih zapleta. Današnji tumači rebusa Navaljni tragaju za drugačijim otiscima.

Četrdesetčetvorogodišnji pravnik Aleksej, koji za sobom ima dve decenije borbenog političkog staža, najviše poleta prikuplja neumornom antikorupcijskom blogerskom kampanjom, ali i terenskom agitacijom, obećavajući da će „uništiti feudalnu državu u koju se pretvorila Rusija“, dok partija predsednika Vladimira Putina „okuplja varalice i lopove“.

Vodeći proteste protiv vlasti, podseća Bi-Bi-Si, „nije bio u stanju da ostvari svoj možda najveći san, da se direktno odmeri sa Putinom na biralištu“. U kampanji za predsedničke izbore 2018, kandidatura mu je sudski osporena zbog prethodne uslovne petogodišnje kazne za navodnu utaju u ranijem sudskom sporu u Kirovu. Navaljni je uzvratio da je zapravo reč o farsi i „političkoj osveti Kremlja zbog žestokih kritika“.

Alekseju Navaljnom stižu, povremeno, i udarci iz opozicionih rovova, koji ga u nekim prilikama vide kao ruskog nacionalistu, pa i vatrenog govornika na ultranacionalističkim skupovima. Ne zaboravljaju mu, recimo, da je 2014. u intervjuu radio stanici Eho Moskve pozdravio Putinovo zauzimanje „našeg Krima, ma koliko da je operacija bila kršenje međunarodnog zakona“.

Ugled – međutim – održava i podiže istraživanjem i otkrivanjem korupcije, posebno u velikim državnim kompanijama i povezane sa zvučnim imenima. Značajan oslonac u takvom pohodu su mladi sledbenici na društvenim mrežama, pre svega iz Moskve i većih gradova.

Više puta kažnjavan i hapšen, na jednom saslušanju 2013. godine sudiji je rekao da neće prestati da se bori „sve dok se ne uništi sistem vladavine u kome osamdeset tri odsto nacionalnog bogatstva poseduje pola procenta stanovništva“.

Predstavljajući iznova „vodeću ličnost liberalne opozicije u Rusiji i najvećeg kritičara šefa države Putina“, Dojče vele beleži: „Aleksej Navaljni uvek iznova ukazuje na slučajeve korupcije, zloupotrebe vlasti i dekadentnog načina života predstavnika ruske elite, a neka njegova otkrića su dovela do ostavki, što je retkost u tamošnjoj politici. Fondacija ovog advokata objavljuje detaljna istraživanja na internetu. Ima veoma mnogo neprijatelja u aparatu moći u sopstvenoj zemlji, a najnovije je da ga je sada Aleksandar Lukašenko optužio da stoji iza protesta u Belorusiji.“

Jedan od najotrovnijih kritičara ruskih, prethodno i običaja u Sovjetskom Savezu, Ljuk Harding, inače autor knjige Senke države, sada čak i ovakve tvrdnje i otkrića iznosi u londonskom Gardijanu: „Opozicioni aktivista Aleksej Navaljni je samo najnoviji kritičar Kremlja za koga se sumnja da je otrovan pod mračnim okolnostima. U vremenu dužem od jednog veka mnogi protivnici režima su umrli, misteriozno bolesni. Svi su izgleda bili žrtve tajne trovačke laboratorije, koju je osnovao Lenjin 1921, čiji je zadatak bio da se nemilosrdno obračunava sa neprijateljima države. Devedesetih godina, za vreme Borisa Jeljcina ‘egzotična’ ubistva su prestala. Početkom dve hiljaditih su obnovljena. Dokazi o Putinovoj ličnoj ulozi u trovanjima su nepotpuni. Broj žrtava upućuje da Kremlj gleda na ove događaje kao na neprijatne, ali neophodne. Šalje se poruka sopstvenom društvu da razilaženje u pogledima ima svoje granice i da neobuzdana opozicija prema državi može da nosi strahovito visoku cenu.“

Odmereni nedeljnik Njujorker ukazuje da se u svakoj prilici kad je napadnut, otrovan ili ubijen neki protivnik Kremlja, razumljivo, pažnja usmerava na Putina: da li je on naredio, da li je znao?

Hladna politička računica kazuje da je protiv njegovih interesa da ovako eliminiše kritičare ili rivale. Pažnja koju dobiju ovi slučajevi može da bude opasnija nego pretnje domaćeg pojedinca. Kremaljski spin doktori i politički tehnolozi pozivaju se na tu logiku pokušavajući da predstave Putinovu nevinost.

Ali, ko bi se usudio da tako nešto čini bez predsednikovog odobrenja? Da li neki moćni pojedinci to preduzimaju na svoju ruku i iz svojih ličnih računa, za dobro „naše stvari“ i misle da tako čitaju misli šefa?

Marija Aleksandrovna Gišin, američka novinarka, rođena u Moskvi, veruje da su moguća dva objašnjenja slučaja Navaljni: nikad ne treba isključiti grešku u postupku ili se radi o predostrožnosti autokratskog režima, koji delove bivše sovjetske zajednice vidi i kao svojevrsno ogledalo, ovih dana Belorusiju.

Buđenje Alekseja Navaljnog tek se očekuje.