Najuporniji među analitičarima se pitaju sledi li balkanizacija Afrike. Jednom, mnogo pre toga, Jaser Arafat je – dok je još „libanizacija“ bila sinonim rastakanja država – izjavio da neće dozvoliti „bliskoistočnu balkanizaciju“. Jugoslovenska skorija prošlost je, izgleda, postaje trajnija politička poštapalica.
Kao datum proglašenja nezavisnog Južnog Sudana, pedeset četvrte afričke države, pominje se početak jula. Komponovana je himna, napravljena je i zastava. Ime zemlje još nije utvrđeno, a pored drugih, pominje se i kako je Sudan u Bibliji zabeležen – Kuš.
Sudanski razvod, koji izgleda sasvim izvestan, podstiče pomisli na dalju fragmentaciju crnog kontinenta. Navode se elementi, na koje se oslanjaju ovakva predskazanja: pristup bogatstvima, dugotrajna međunacionalna netrpeljivost i razlike u veri (hrišćanstvo i islam, ali i međusobna sunitska i šiitska nepomirljivost) unutar više država nastalih jednostavnim postkolonijalnim prepakivanjem ili prethodnim interesnim utemeljenjem; „evropskim čerupanjem Afrike još osamdesetih godina devetnaestog veka“, kako formuliše Bi-Bi-Si.
Organizacija afričkog jedinstva je, upravo zbog takvih strepnji, pre skoro pola veka oprezno izdejstvovala kolektivni blagoslov da su preuzete granice „trajno održive“. Praksa nije uvek potvrđivala diplomatsku saglasnost.
Poslednja velika promena u Africi bio je razlaz Etiopije i Eritreje 1993, posle dugih sukoba. Istina, Eritrejci mogu da navedu da su imali raniju samostalnu državu u vreme Musolinijevih Italijana, a – ne propuštaju da podsete – da je „car Hajle Selasije prekršio rezoluciju Ujedinjenih nacija, kad je 1962. prisajedinio njihovu teritoriju kao običnu etiopsku provinciju“.
Nasleđene granice od stranih sila, ostavile su Africi teret regionalnih pobuna, ali i vlade su odbijale da se ispravljaju te veštačke linije, konstatuje analitičar agencije Rojters.
Sudan je oblikovan 1956, kad je od Britanije, dodatno i od Egipta – kao najveća država u Africi – stekao nezavisnost. Sada su Kartum i Džuba, muslimanski sever i hrišćansko-tradicionalni jug, posle decenija sukoba i ređih perioda mirnog suživota, na pragu rastanka. Samo domaći 22-godišnji rat do 2005. ostavio je najmanje dva miliona mrtvih.
Eksperti sada raspravljaju da li je izjašnjavanje o samoopredeljenju konačno otvaranje Pandorine kutije, koje primerom preti konačnim koracima i na mnogim drugim tačkama kontinenta. Nabrajaju se najčešće Zapadna Sahara, maratonski bolno nadmetanje između Polisaria i Maroka, podeljenost sever (muslimanski) i jug (hrišćanski) u Nigeriji, potencijalno“multiplicirani“ Senegal i Kongo, Obala Slonovače, dugotrajna somalijska rastrganost sa zapamćenim slučajem trodnevne oblasne nezavisnosti još šezdesetih, pokušaji Kabinde da se otrgne od Angole i, konačno, amputiranom Sudanu ostaje Darfur kao trajnije nerešeni teret.
Jedan britanski komentator uzroke trusnih područja Afrike vidi u tribalizmu, teretu tradicije, različitosti kultura i jezika, socijalnoj i ekonomskoj nejednakosti, čestoj političkoj marginalizaciji, urbanim i ruralnim nepomirljivostima i neizbrisanom pečatu kolonijalizma, „čime manipulišu lideri da bi raspalili tenzije“.
Iz tolike „ponude“ upućeni odmeravaju da li je budući Južni Sudan, teritorija veća od Francuske i Nemačke zajedno, praktično bez pravih puteva, gde polovina stanovništva živi od jednog dolara dnevno, a 85 odsto je nepismenih, ostvarenjem sna, stasao za nezavisnost.
Najpreča briga i iskušenje buduće vlasti biće – ako je referendum donese na svet – da se od ustaničko – pobunjeničke skupine pretvori u funkcionalnu civilnu upravu, koja ume da služi građanima.
Ali, ključ budućnosti zapravo zavisiće u velikoj meri i kome će se carstvu privoleti pokrajina Abej, jugu ili severu. Izjašnjavanje u sudanskom „raju“, izvorištu naftnog bogatstva, obaviće se kasnije, takođe referendumom. Verovatnije je da će izabrati jug. Time bi nova država obezbedila pouzdanije odrastanje.
Dobit centralne vlade u Kartumu od nafte, od januara do septembra 2010. iznosio je dragocene 4,5 milijarde dolara. Mirovni sporazum, kojim je 2005. okončan građanski rat, predvideo je referendum juga o odlasku iz zajednice, ali kritična tačka za saglasnost o polaganju oružja bila je i raspodela petrolejske dobiti. Prema podatku londonskog Gardijana jug je dosad primio deset milijardi dolara. Voda i nafta su, zapravo, afrički krvotok više nego drugde. Politika se, obično, povinuje njihovim tokovima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
