Susret sa Ajhmanom

U pismu tadašnjem predsedniku Izraela Jićaku ben Cviju, neimarski izvođač „konačnog rešenja“ holokaustom kaže „nisam bio odgovoran vođa i kao takav ne osećam se krivim, jer sam uvek samo radio po naređenju“. Zapamćene su i reči, kojima je pokušavao da izbegne pravdu: „Bio sam jedan od mnogih konja, koji su vukli kola i nisu mogli ni levo, ni desno.“

Na suđenju referentu za jevrejsko pitanje u Gestapou, optuženom za ubistvo šest miliona ljudi, Jevreja i drugih naroda, Slovena i Roma, a detaljno su bile navedene i krivice i za pogubljenja u Srbiji i na beogradskom Sajmištu, bio sam u avgustu 1961, kad se proces započet u aprilu bližio kraju i kad je izraelski državni tužilac Gideon Hauzner u završnoj reči ukazivao da je dokazano kako je „Ajhman, koji je ovde izveden pred lice pravde, nalazeći se u centru te ogromne klanice, bio odgovoran za sprovođenje zločina, koje mu je poverio Hitler.“ Sećanje na sudnicu Adolfu Ajhmanu u Hamovom domu u Jerusalimu, ostaje do danas kao jedna od najupečatljivijih slika iz moje, u ovom zanatu, skoro šest decenija duge zaostavštine. Evo zabeleške iz mog vremeplova:

„Sa Ajhmanom na klupi sedi i duh nacističke zaslepljenosti i mržnje“, lebdela je stalno opšta poruka, pa je otuda Hamov dom bio istinski Hram pravde, u kome je ono što se događalo prisutne više navodilo na razmišljanje, nego što je izazivalo posebnu pažnju, podstaknutu radnjom na pozornici uređenoj za optuženog, tužioca i odbranu. U staklenom kavezu u dnu bine sedeo je onizak čovek, mršav, u tamnom odelu, u beloj košulji uštirkane kragne i sa kravatom, sa jakim naočarima u debelom okviru, nalik na pedantnog administratora, više nego na monstruma Drugog svetskog rata. Ajhman je mesecima delovao najčešće nezainteresovano, retko bi pogledao radoznalo, ali je povremeno nešto beležio olovkama različitih boja, činovnički pedantno i bio je veoma zadovoljan kad bi mogao da knjigovodstveno ispravi, uz učtivu zahvalnost sudija, neki tehnički podatak, o broju ili pravcu kretanja transporta u smrt…

Prethodno putujući agent jednog austrijskog društva za prodaju nafte, kad je dobio postavljenje u Gestapou, učio je hebrejski „kako bi što bolje odgovorio postavljenom zadatku“. Časove mu je davao rabin, kasnije usmrćen u gasnoj komori. Reporter jednog izraelskog lista je tačno pisao „najstrašnije je to da taj strašni Ajhman ne izgleda ni malo strašan,“ a i Predrag Milojević, doajen srpskog novinarstva, u svom izveštaju sa početka procesa u Jerusalimu:

„Ajhman je spalio više života nego svi veliki inkvizitori na svim lomačama srednjeg veka. Ako možda nije bila jedina, njegova reč je bila poslednja koja je odlučivala sudbinu svih Jevreja. Može li takav čovek da izgleda kao čovek? Odgovor u slučaju Ajhman, kad ga pogledate, na žalost glasi: može“..

Inkvizitora činovničkog izgleda sudije su u decembru 1961. osudile na smrt vešanjem zbog zločina protiv jevrejskog naroda, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina, a njegova pravna i moralna odgovornost – zaključili su – „nije manja nego da je svojim rukama obavljao ekzekuciju u gasnim komorama.“ Dok se još krio u Argentini, Adolf Ajhman je holandskom novinaru Vilemu Sasemu – nacističkom propagandisti, koji je takođe pobegao u Južnu Ameriku – 1960. godine objasnio: „Oprezni birokrata, to sam bio. Bio sam i borac za krv iz koje sam potekao. Ono što verujem da je dobro za moj narod za mene je sveto naređenje. Iskreno da vam kažem, da smo pobili 10,3 miliona Jevreja, bio bih zadovoljan i rekao bih, dobro je: istrebili smo neprijatelja i obavili zadatak, jer bismo odstranili najlukavije ljude na svetu. Kriv sam za to što ideja prave, potpune eliminacije nije mogla da se ispuni. Ja sam bio nedovoljno kvalitetan čovek, koji je dospeo na položaj gde je, zaista, mogao i morao da učini više.“

Istraživanje uticajne američke Jevrejske odbrambene lige evropskog raspoloženja nalazi da je u poređenju sa 2014. prošle godine nasilje protiv Jevreja u Francuskoj poraslo za dvadeset procenata, u Belgiji za trideset jedan, a Nemačkoj čak trideset tri odsto. Pepeo zla, bačen u more, ne može sasvim da nestane.