Mučko ubistvo tri žene u Parizu dramatična je opomena svetu, sklonom olakom previdu tuđih muka, na sudbinu Kurda, naroda koji sa više od trideset miliona pripadnika još nema državu, a u istoriji se pamti od sedmog veka, po imenu plemena duž turskih, iračkih i iranskih planinskih prevoja. U dalekom dvanaestom stoleću Kurd Salah al Din Jusuf ibn Ajub (Saladin) bio je prvi sultan Egipta, Sirije, Jemena, Palestine, a 1187. pobednik nad hrišćanskim krstašima i njihovom 88-godišnjom kraljevinom u Svetoj zemlji i osvajač Jerusalima.
U dvadeset prvom veku, Kurdi, većinom muslimani, delom i hrišćani, razdvojeni su kao manjine modernim granicama Turske (gde čine oko petine stanovništva), Iraka (uz zadobijenu potpunu autonomiju na severu, sa obeležjima bliskim državnosti), Irana, Sirije i Azerbejdžana ili su rasute nacionalne zajednice po Zapadnoj Evropi (150.000 u Francuskoj, 750.000 Nemačkoj, na kontinentu ukupno milion i po).
Smrt hicima ispaljenim u glavu Šakin Džansiz i dve aktivistkinje kurdske borbe za nacionalna i ljudska prava, upućeni – još bez pravog traga – tumače „unutrašnjim obračunom“ Kurda, podeljenih na vernike političke i terorističke borbe ili delom „mračnih sila unutar turske politike“.
Doroti Šmit, ekspert Francuskog instituta za međunarodne odnose u Parizu, „ne isključuje mogućnost da su ubistva moguće delo ekstremnih turskih nacionalista, od kojih su neki otrovni protivnici pregovora koji bi vodili davanju daljih prava i autonomije Kurdima“. Njujork tajms, govori o „grupi operativaca, povezanih sa armijom, koji misle da su deo svete misije protiv neprijatelja“.
I jedno i drugo nije nemoguća pomisao. Na obe strane postoje ekstremisti, koji bi da „izbace iz šina voz pregovora, koji tek kreće“.
Predstavnik za medije Radničke partije Kurdistana (PKK) je u izjavi Njujork tajmsu ubistvo 55-godišnje Šakin Džaniz, koja je poznata kao jedan od osnivača (1978) – u prvoj fazi marksističkog – svenarodnog pokreta i Odžalanova najodanija saradnica, nazvao „ideološkim i političkim atentatom, terorističkim napadom protiv kurdskog naroda“.
Kurdsko pitanje je u poslednje tri decenije goruća drama Turske. Više od četrdeset hiljada mrtvih od 1984 – na obe strane – u gotovo neprekidno obnavljanim sukobima je prevelika cena za proveru ubeđenja da sila pobeđuje, koliko i za uverenje da se u pravednoj pobuni, ratovanjem postižu ciljevi.
Saznaje se i potvrđuje da Erdoganova vlada konačno stvarno pregovara sa liderom Kurda Abdulahom Odžalanom, „državnim neprijateljem broj jedan“ uhvaćenim 1999. u Najrobiju, osuđenikom na doživotnu robiju, kome je ublažena smrtna kazna, jedinim zatočenikom, sa hiljadu čuvara, na ostrvu Imrali.
Pažljivi posmatrači navode zaključak i savet Abdulaha Odžalana: vremenom je postalo jasno da vlada ne može da postigne mir neprekidnim gušenjem kurdskih prava, ali ni Radnička partija Kurdistana oružjem ne može da učini proboj za posebnu državu Kurda; za rešenje treba upotrebiti demokratske načine, metode zasnovane na ljudskim pravima i poštovanju manjina u Turskoj.
Čini se da je kurdski cilj vremenom, a izvesno od utamničenja Odžalana, lagano pomeren na splet kulturnih i građanskih sloboda, na prihvatljivu autonomiju. U poslednje četiri godine bilo je više, sklonjenih od javnosti, pokušaja pregovora, ali neuspešnih, praćenih povećanim nasiljem i ubistvima. Turska, čije su društvo i javnost iscrpljeni čestim vestima o smrti regruta, moraće najzad da učini istinske kompromise, da iz ustava ukloni diskriminatorne odredbe i praksu.
Sadašnji razgovori gospodarovih izaslanika i robijaša, više neprikrivani, kritična su provera stvarnih nada za smirivanje.
Štampa u Ankari piše o mogućoj promeni u ustavu po kojoj bi temeljna odredba „turski građani“ bila promenjena u „građani Turske“, što bi bila univerzalna, umirujuća polazna definicija suživota. Velt prenosi da „mnogi pragmatični lideri PKK govore da bi bili zadovoljni zvaničnim priznanjem kurdskog identiteta relevantnim ustavnim amandmanom“. Nemački dnevnik objašnjava da se „oko deset hiljada PKK gerilaca bori za političku autonomiju unutar postojećih granica Turske“. Tvrdo, vojno krilo organizacije pod komandom Fehmana Huseina, „kome se uporno protivila pokojna Šahin“, na daljinu, iz inostranstva zastupa nepopustljivost.
Posle balkanskih ratova i Prvog svetskog rata Kurdi su se nadali da će njihov san o nezavisnosti i samostalnosti biti bliže ostvarenju. Mirovni ugovori, koji su demontirali Osmansku carevinu nisu im doneli ništa, u Sevru 1920. bilo je obećanja, u Lozani 1923. nisu ni pomenuti. Saladinovo doba je davno prošlo.
Kao pitijska poruka, najnovija vest je da je Abdulahu Odžalanu u ćeliji na Mramornom moru, radio aparat zamenjen televizijskim prijemnikom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
