Tajna Alepa

Čini se pritom da je dobra dijagnoza Jidiot ahronotovog portala da „ko drži Alepo ima kontrolu nad žilom kucavicom čitave zemlje“, pa je time – za dobre bliskoistočne znalce – presudno značajan cilj i za režim i za opoziciju, na neki način i vredniji od Damaska, svakako odredišta političkog trijumfa.
„Bez Alepa Bašar Asad neće biti u stanju da stvarno vlada Sirijom, bez obzira na veličinu zemlje“, zaključuje komentator, valjano poznavajući istoriju i oprezno predviđajući budućnost:

„Pokoravanjem Alepa Asad će moći – uz podršku Rusije – da sedne za sto kao mnogo snažniji pregovarač. On već kontroliše većinu delova Damaska, učvrstio se u Homsu, gde je u nekim kvartovima dovoljno potisnuo protivnike, dok je u Hami mirno. Ova četiri grada i alavitska oblast na zapadu zemlje čine ono što je poznato kao „valjana Sirija“; predsednik Asad je toliko samouveren da je – u saradnji sa Rusima – obnovio rad Centra za naučne studije i istraživanja, ustanove koja se bavi razvijanjem nekonvencionalnog oružja i raketa velikog dometa.“

U petogodišnjim sukobima, po podacima Ujedinjenih nacija i Arapske lige, dosad je poginulo četiri stotine hiljada ljudi, a neke posmatračke organizacije procenjuju da je broj žrtava blizu pola miliona.
Izraelski zvaničnici, sigurno veoma pažljivi posmatrači prilika u opasnom susedstvu, veruju da će rat u Siriji „trajati najmanje još godinu dana“, pri čemu „sirijsko-ruska pobeda u Alepu snaži izglede da Asad sačuva presto, ovog puta ne samo podrškom Moskve i Teherana, nego i uz turski i američki pristanak“.

Beleže se i gotovo neverovatne procene da „na Zapadu ima i onih koji veruju da tajni sporazumi između američkog i ruskog ministara spoljnih poslova, Kerija i Lavrova, prikrivaju neku vrstu davnog Sajks – Pikoovog dogovora o podeli Sirije u zone uticaja“. Naime, u doba Prvog svetskog rata, posle dugih pogađanja, maja 1916. pukovnik i diplomata Taton Benvenuto Mark Sajks i advokat i, takođe, diplomata Fransoa Žorž Piko potpisali su dokument o sferama uticaja i kontrole Britanije i Francuske na Bliskom istoku, čiji tragovi su dugo opstajali. Javnost je, inače, za takav sporazum saznala tek godinu dana kasnije, kad su ga prvo objavili moskovski listovi u novembru 1917, a tri dana kasnije i londonski Gardijan.

Drugačiji su današnji običaji i akteri.

U Savetu bezbednosti UN Vašington je optužio Rusiju za „varvarizam“ u Siriji, ambasador Londona je dodao „i ratne zločine“, a predstavnik Moskve je zapadnu stranu osudio „jer pušta sa lanca terorističke grupe širom Bliskog istoka i omogućava pregrupisanje Asadovih neprijatelja, dok je vlada u Damasku pokazala zavidnu uzdržanost“. Izveštač NJujork tajmsa je zabeležio da je Vitalij Čurkin na sednici govorio toliko brzo, pa su prevodioci imali problema da ga „stignu“, tako da je – inače veoma iskusni ambasador – „protestovao, vidljivo razljućen“.

Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Stafan de Mistura je uzalud pozivao da se povede zajednička akcija za prekid neprijateljstava. Nemoćni mirotvorac je mogao samo da doda da bi njegova ostavka bio „znak da međunarodna zajednica diže ruke od Sirijaca“.

Propali američko-ruski sporazum o prekidu vatre, uz svu žestinu, kakvu su poznavala vremena hladnog rata, obe strane, ipak, ne posebno uverljivo pokušavaju da prikažu – nije „potpuno mrtvorođenče“.

Dotle, u Alepu ništa novo.

Jedan od najstarijih neprekidno naseljenih gradova u istoriji sveta – pominje se u egipatskim zapisima od dvadesetog veka pre Hrista – doživljava svoje sudnje dane u dvadeset prvom stoleću naše ere. Prve godine pobune protiv Bašara Asada Alepo je još opstajao kao mirno mesto, ali već 2012. su ga sukobi podelili na dva dela – režimski i slobodni – koja su se držala u promenljivoj ratnoj ravnoteži za njegove stanovnike – sunite, šiite i alavite, Arape, Kurde i Turkmene, Jermene i mnoge hrišćane (prema ruskim izvorima srušeno je dvadeset crkava). Sredinom 2016. došao je čas konačnog obračuna u „dragulju Sirije“, kako putopisci vole da nazivaju ovo mesto, u kome su se smenjivali vladari i carstva, koje je propadalo i uvek obnavljalo svoja bogatstva. Sada je, za one koji u njemu još opstaju živi, najveće blago voda za piće.