Tragovi raketa

Pauza, ma koliko dragocena, provera je izdržljivosti samokontrole, koju – zapažaju oprezni posmatrači – može da poremeti i jedna ispaljena raketa iz Gaze ili izraelsko policijsko nasilje prema Palestincima u Jerusalimu.

Obe strane, posle prvobitnog uveravanja u vlastitu pobedu, sada ređaju prikupljene strateške domete i prebrojavaju pogotke u domaće političke mete.

U Izraelu – u svom popisu – vlada i armija navode kao posebne uspehe dugoročni udarac Hamasu, izvanredan učinak sistema Čelične kupole u presretanju većine raketa i dronova, sprečavanje terorističkih akcija sa mora, uništavanje „krtičnjaka“, komandnih centara i kilometarske mreže tunela, koji služi neprijatelju za podzemno kretanje i snabdevanje, ubistvo velikog broja neprijateljskih boraca, ali i izbegavanje – kako bi se sve to postiglo sa manje sopstvenih gubitaka – ulaska izraelskih trupa u Gazu.

Na izraelskoj strani, od Hamasovih udara bilo je dvanaest žrtava (jedan vojnik i jedanaest civila, među kojima su dvoje Arapi, a troje stranci).

Komentatori sabiraju i zadobijene diplomatsko-političke „rane“, najblaže rečeno komplikovanje odnosa sa odranije stečenim (Jordan, Egipat), odskora (Ujedinjeni Emirati, Maroko) ili potencijalnim arapskim partnerima (Saudijci).

Istovremeno, Izrael su – pored izraza solidarnosti – stigle osude i prekori zbog neumerene upotrebe sile više saveznika i prijatelja sa raznih strana, iz Evrope, čak i iz Amerike, pa i od delova vlastite dijaspore, ponegde (istovremeno) izložene jačem talasu antisemitizma.

Svakako, oštećeni su i izgledi za obnovu razgovora sa Ramalom, palestinskim legitimnim pregovaračem i partnerom za stvarni sporazum o suživotu.

Otud i upozorenje izraelskog ministra odbrane Beni Ganca: „Ako ne delujemo diplomatski, brzo i mudro, ova operacija će proći kao još jedna runda sukoba, pre sledeće“, pa savetuje premijera Netanjahua da izbegne pretvaranje pobede u propuštenu priliku.

Razložni novinski analitičar David Horovic opominje i ovom prilikom da je obrazac za rešenje davno utvrđen: formula dve države presudna je da „ne ostanemo bez jevrejske većine, naše demokratije ili obeju tekovina i zauvek zapadnemo među milione neprijateljski nastrojenih Palestinaca, dok se Hamas od terorističke grupe pretvara u terorističku državu“:

„Sve dok Izrael pouzdano ne potraži mir i bezbednost za nas i Palestince, smatraće se da mi blokiramo taj put. Čak i kad se suočimo sa neprijateljem, tako amoralnim i nepomirljivim kao što je Hamas, vojnički snažan Izrael biće smatran odgovornim za izgubljene živote na obema stranama u sukobu. Mi možemo da nastavimo da pobeđujemo u bitkama, koje će biti još žešće ako se prošire na nove frontove, ali ćemo postepeno gubiti rat.“

Hamas kao svoju pobedu – kako beleži Bi-Bi-Si – opisuje kao „uspeh da preživi“, a zatim sa zadovoljstvom ređa osvojene – političke bodove. Hamasovi poklici uzvikivani su posle molitve u džamiji Al aksa.

Poručuje, naime, Palestincima da je spreman da se za njihova prava u Jerusalimu bori i podnosi žrtve.

Izrael je aneksijom i svojim zakonima odavno odredio da je čitav Jerusalim njegova večna i neupitna prestonica.

Palestinski predsednik Mahmud Abas je međunarodno priznat da autonomnu upravu razvija u nezavisnu državu, ali za Izraelce je sveti grad nedodirljiv, koliko je za Palestince bez njegovog istočnog dela kao prestonice nezavisnost nezamisliva.

Hamasova poruka je da će se „do smrti“ boriti za Jerusalim, dok – čini se – brojni Palestinci nove generacije gube nadu da će Abas, kako kažu „posustalom politikom“, uspeti sporiti ili zaustaviti jevrejsko naseljavanje okupirane zemlje, ma koliko nelegalno po međunarodnim zakonima.

Nezadovoljstvo predsednikovim delovanjem u „nacionalnom podmlatku“ naglašenije je otkad je Mahmud Abas otkazao izbore, predviđene za maj (prve od 2006), jer mu se čini da će biti gubitnik.

Hamas vidi priliku za sebe.

Dotičući Jerusalim, Šlomo Send, profesor istorije na telavivskom univerzitetu, u dnevniku Haarec skreće pažnju da u istočnom delu „večnog jevrejskog grada“ živi 380.000 Palestinaca – što je oko trećine stanovnika – koji su sada učešćem hiljada demonstranata borbeno ustali protiv nepodnošljive nejednakosti: „Pripadnici arapske srednje klase nisu uzeli učešća u protestu, ali su prvi put dozvolili svojoj deci da izađu pred policijske batinaše i da osete pesnice jevrejskih rasista i naseljenika-kolonizatora.“

Profesor Send se konačno pita, misleći na opasne „zametke građanskog rata“, kako se učestalije opisuju „obračuni gradskih suseda, pripadnika dve nacije“, u državi Izrael (dvadeset odsto arapskih stanovnika), ostavljajući po strani pretnje Hamasa: „Da li ćemo biti u stanju, uprkos svim teškoćama, da se poput Kanade, Belgije i Švajcarske očuvamo kao multijezična demokratija, gde osnovni princip građanskog identiteta nisu etničko-religiozna ili etničko-biološka vodilja ili ćemo – pitanje je posle nedavnih žestokih sukoba – kretati poput bivše Jugoslavije.“

Najnovija bliskoistočna igra vatrom je i započela varnicom iz Jerusalima, suzavcem u džamiji Al aksa i sudskim izvršiteljima, koji su pokušali da isele palestinske stanare u kvartu Šeik Džara.

Uski pojas Gaze širok je samo deset kilometara i dug četrdeset, stisnut između Izraela, Egipta i Mediterana.

Sa dva miliona žitelja i gustinom naseljenosti, koja dostiže i devet hiljada ljudi na kvadratnom kilometru, najosetljivija je tačka okupacije, u kojoj – istina – od 2005. nema izraelskih trupa (sem kaznenih ekspedicija), ali ni prognane autonomne palestinske uprave od 2007. Gazu je otad okupirao Islamski pokret otpora – Hamas.