Trampov hadžiluk

… ali izvesno ne iz ekumenske pobožnosti, već sa političkom namerom i prekom potrebom da (po rečima njegovih savetnika) „okupi moćnu koaliciju protiv nasilja, netrpeljivosti i radikalizma“ i da podstakne savezništva, koliko i da popravi razumevanje sa raznolikim partnerima.

Predsednik je odluku o putu saopštio na sastanku sa američkim verskim dostojanstvenicima povodom Nacionalnog molitvenog dana.

U maju putuje u Saudijsku Arabiju, Izrael, uz susret i sa palestinskim predsednikom Mohamedom Abasom verovatno u Vitlejemu, i u Vatikan, a potom i na tradicionalna sastajališta – samite NATO u Briselu i G7 na Siciliji.

„Birajući Bliski istok kao prvu stanicu, Tramp ističe svoja izdašna obećanja da će iskoreniti Islamsku državu i doneti mir između Izraela i Palestinaca, pa je ovo putovanje napor da se izgradi saradnja i podrška muslimana, hrišćana i Jevreja za borbu protiv terorizma“, ukazuju analitičari, saglasni da „i papa Franja ima važnu ulogu, ma koliko razgovor predsednika SAD sa episkopom Rima može da bude mučan zbog različitih pogleda“, da pre svega pomenemo samo migrante, izbeglice i klimatske promene.

Trampov samouveren „ulazak u bliskoistočne virove“ – kaže da je već dorastao zadatku – očekuje neizvesna provera. „Mislim da misija možda nije toliko teška kao što se godinama mislilo“, prethodnih dana je rekao u Vašingtonu.

„Turneje čak i najiskusnijih političara mogu često da se pokažu kao veoma osetljiv izazov, bremenit diplomatskim zamkama i neočekivanim posledicama“, upozorenje je komentatora mreže Bi-Bi-Si. „Tramp sa svojim sklonostima za neočekivane komentare i postupke, nije mogao da izabere rizičnije odredište za prvo putovanje u inostranstvo: ili će se potopiti ili će zaplivati.“ Forin polisi magazin procenu oprezno dopunjava opaskom da je predsednik počeo da priznaje da vođenje Sjedinjenih Država nije tako jednostavno kao što je mislio: možda će se, kao i raniji mirotvorci, bili demokrate ili republikanci, predsednici ili karijerni profesionalci, vratiti kući naukom o tvrdoglavom i haotičnom Bliskom istoku.

Oslonci Trampovog „apostolskog putovanja“ – koje se najavljuje da će teći „u razgovorima iza zatvorenih vrata, više nego u javnim propovedima“ – su brojni, ali i prepreke su mnoge. U Brukings institutu nalaze da je Trampov pristup poslovna diskretnost sa liderima („što i njih stavlja u udobniji položaj“), a ne obraćanje masama. Iz Bele kuće se malo govori o nekom posebnom planu, ali dopiru nepotvrđeni nagoveštaji da se predsednik nada da će, posle prvog koraka, možda ovog leta okupiti arapsko-izraelski samit. Zeta Kušnera je već odredio da „nadgleda napore u tom pravcu“.
U računicama Trampovih planera vlada uverenje da je posebno pogodan trenutak da se – zbog jačanja položaja šiitskog Irana – Izrael i njegovi sunitski arapski susedi ohrabre da nađu zajednički imenitelj, ne samo za kontakte daleko od očiju, već i za javno delovanje. Američka administracija smatra da je tvrdom predizbornom kampanjom novi predsednik obnovio poverenje zemalja (persijsko-arapskog) Zaliva o vodećoj ulozi SAD, oslabljeno Obaminim posebnim interesom da po svaku cenu ostvari sporazum sa Teheranom, „ne vodeći dovoljno računa o pravim saveznicima“.
Ali, pored optimističkih očekivanja, revnosni tragači podsećaju da je – pošto je svojevremeno i Barak Obama mislio da je dovoljno odobrovoljio Saudijce izbegavanjem rane posete Izraelu – kralj Abdala, vladar pre sadašnjeg Salmana, uzvratio da će pustinjska kraljevina biti „poslednja koja će priznati jevrejsku državu“.

Ovog puta, verujući u bolje raspoloženje i dobru priliku, Donald Tramp će razgovarati ne samo sa saudijskim dvorom nego i sa više arapskih i islamskih vladara, koji će se naći u Rijadu.
Saudijski ministar spoljnih poslova Adel bin Ahmed al DŽabir poručuje da „veruje u svež pristup Vašingtona izraelsko – palestinskom sukobu, što može da bude velika mogućnost za uspeh“, a posebno koliko je dobrodošla poseta čuvarima Meke i Medine, najvećih svetinja islama, „kako bi se otklonila slika o Trampovom neprijateljstvu prema muslimanima“.

Ipak, u najvećem vrtlogu Tramp će se – kao između Scile i Haribde – naći između Benjamina Netanijahua i Mahmuda Abasa. Palestinci ne prihvataju ništa manje nego svoju državu na Zapadnoj obali, u Gazi i sa istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom. Izrael povećanom tvrdoglavošću izmiče neizbežnom ključu – konačan mir donosi samo formula „dve države“. Amerikanac Tramp uveo je u jednom trenutku i svoju dozu sumnje u takav obrazac, a potpredsednik SAD Majk Pens je upravo ponovio da predsednik „ozbiljno razmatra preseljenje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim“. Neodmereni proroci čak ne isključuju objavu ovakve nerazumne odluke i to sa Masade (pominje se da je Tramp zatražio da odatle održi jedini govor, kao što je pre više godina želeo da je iznajmi za pozornicu izbora mis sveta, priredbe čiji je bio vlasnik), u kojoj je hiljadu Jevreja u prvom veku počinilo zajedničko samoubistvo kako se ne bi predali Rimljanima. Do danas je tvrđava nadvijena nad Mrtvim morem Jevrejima simbol čvrstine i vojničke zakletve, ali je i obeležje poraza.