Trampova pijaca

Vest, koja više nije senzacija, prvi je saopštio američki predsednik rečima da su „naša dva velika prijatelja napravila krupan korak za mir na Bliskom istoku“ i objavom da odsad Vašington priznaje suverenitet Maroka nad Zapadnom Saharom (kao što je i sultan Mohamed Treći 1777. priznao američku Deklaraciju o nezavisnosti, uz 1786. potpisan ugovor o prijateljstvu).

Kraljevina Mohameda Šestog, preko Korporacije za međunarodni finansijski razvoj SAD, biće izdašno pomognuta investicionim paketom (tri milijarde dolara) i isporukom Rabatu najnovijeg oružja vrednog jednu milijardu, ali se već čuju pitanja da li je Tramp imao pravo na takva obećanja.

Trampova diplomatska pijaca – pred januarsko zatvaranje – „prodala“ je četvrti mirovni dogovor između jevrejske i arapskih država u poslednjim mesecima ove godine.

Kralj Mohamed poručuje da „preuzete obaveze neće, ni na koji način uticati na privrženost Maroka u odbrani legitimnih palestinskih prava i rešenju putem dve države“.

Premijer Saad Edin el Osmani je još u avgustu demantovao da će Maroko normalizovati odnose sa „cionističkim entitetom“, ali je novije objašnjenje da je protivljenje dolazilo od njega kao lidera (vladajuće) partije Islamske pravde i razvoja, ne kao prvog ministra.

Političke partije i islamističke grupe u Maroku listom su osudile plan o normalizaciji sa Izraelom, patriotskim žarom naglašavajući da je „uknjiženi dobitak“ suvereniteta nad Zapadnom Saharom „pravedna nagrada“, ali je nije trebalo platiti tolikom cenom.

Izrael i Maroko su uspostavili diplomatske odnose nižeg ranga još devedesetih godina, podseća portal Tajms od Israel, „ali je ta veza prekinuta 2002. u vreme druge intifade (palestinskog ustanka na Zapadnoj obali).

Kralj Mohamed rado govori o dugom istorijskom prisustvu Jevreja u Maroku, a računa se da oko pedeset hiljada Izraelaca godišnje dolazi u posetu, tragajući za porodičnim korenima i uspomenama.

Savet zajednice Jevreja Maroka je ovih dana kao posebno dobar znak preneo odluku vlasti da se u završnom razredu osnovnih škola, u zemlji gde je islam državna religija, uvodi predmet jevrejska istorija i kultura u Maroku, koji će vremenom biti uvršćen i u srednje obrazovanje.

Izraelski medijski tragači nabrajaju opsežnu tajnu obaveštajnu, bezbednosnu i diplomatsku saradnju dve države bez zvaničnih odnosa u poslednjih više od šest decenija, pored ostalog sporazum kralja Hasana Drugog i Davida Ben Guriona 1961. da Izrael Maroku plaća za svakog Jevrejina, kome Rabat dozvoli da se iseli.

Egipatski i izraelski ministri, Hasan Tuhami i Moše Dajan – uživajući diskretno gostoprimstvo marokanskog kralja Hasana – 1977. u Rabatu su utvrđivali detalje Sadatovog dolaska u Jerusalim, koji je neupućenom svetu zvučao poput groma iz vedrog neba, a bio je zapravo pažljivo pripreman.

U novije doba, telavivski Jidiot ahronot je naknadno otkrio zajedničke marokansko – izraelske namere o „eliminisanju“ Osame bin Ladena, što su kasnije obavili Amerikanci.

Ovog puta „slatka pilula“ je, kao prilog izraelskom priznanju, dvoru Mohameda, Hasanovog sina, poslužena iz vašingtonske Bele kuće, koja je formalno Zapadnu Saharu označila marokanskom suverenom zemljom.

Ovu teritoriju, Maroko je zaposeo 1975, proglašavajući aneksiju tri četvrtine bivše španske kolonije, za šta nije dobio međunarodno priznanje.

U popisu Ujedinjenih nacija vodi se kao područje pola miliona stanovnika bez samouprave i sopstvene vlade.

Šesnaest godina je Maroko vodio rat sa Polisariom, Frontom za nezavisnost, oslonjenim najvećim delom na pomoć i svekoliku podršku Alžira.

Prekid vatre 1991. postignut naporom UN, nije se trajno učvrstio, a arapska demokratska republika SADR, proglašena još 1976, kontroliše petinu Zapadne Sahare, dok marokanske trupe operišu u ostalim, često nazivanim „ničijim delovima“.

SADR kao član Afričke unije uživa tu vrstu političke podrške kontinenta, u jednom trenutku i osamdesetak država sa ranih strana, ali se taj broj davno smanjio.

Glavno ekonomsko bogatstvo Zapadne Sahare, rezerve fosfata i bogat ulov ribe iz Atlantika, u rukama je Marokanaca, dok je republika najvećim delom – pustinja.

Zamišljeni referendum, više puta odlagan, dosad nije ostvaren; pregovori dveju strana – uz posrednike – tavore, prekinuti, a Polisario je 2020. još jednom objavio rat Maroku.

Ministar spoljnih poslova Rabata Naser Burita hvali odluku Vašingtona kao valjano „priznanje marokanskog identiteta“.

Polisario, razumljivo, kao ništavnu odbacuje Trampovu slagalicu i najavljuje „borbu sve dok se marokanske trupe potpuno ne povuku iz Zapadne Sahare“.

„Odluka Trampa ništa ne menja u pogledu suvereniteta i predstavlja flagrantno kršenje povelje Ujedinjenih nacija i samo podriva napore međunarodne zajednice u traganju za rešenjem sukoba sa Marokom“, poručuje Polisario, tražeći da UN pojačaju pritisak, kako bi prestala kraljevska okupacija.

Administracija Donalda Trampa u isporučenom marokansko – izraelskom paketu navodi da „nezavisni SADR nije realistična opcija za okončanje sukoba, a da je istinska autonomija pod marokanskim suverenitetom jedino moguće rešenje za Zapadnu Saharu“.

Kao i sa Ujedinjenim Emiratima, Bahreinom i Sudanom, odlazeći predsednik Amerike je primenio recept ponude i potražnje, po sopstvenom tumačenju, obećavajući primamljive dobitke partnerima, uz pritisak (na Arape) i pribavljanje oreola „prijatelja kakvog Izrael nikad nije imao u Beloj kući“ (opis Benjamina Netanijahua).

Što se tiče Zapadne Sahare komentator Bi-Bi-Sija zaključuje da „mušice američkog predsednika neće neizbežno imati instant uticaj, jer je problem veći od njegovih ćudljivih prohteva, sem što napetost oko pustinje koja traje, može da se poveća“. Saharski vetrovi se lako ne smiruju.