Tri datuma u januaru

Zatim, isto toliko od Hitlerovog službenog uputstva sa jezera Van u predgrađu Berlina o postupku uništenja Jevreja novim tehnologijama i mnogo kasnije – 2005 – proglašenja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 27. januara za svetski dan sećanja na holokaust i sve genocidne pogrome.

Na molitvenom pomenu racije, pre nekoliko godina, pred spomenikom Porodica i pločama sa imenima ubijenih, srpski patrijarh Irinej je zločin nad Srbima, Jevrejima i Romima nazvao strašnijim i od krvavog pohoda hunskog vođe Atile u dalekom petom veku. Rabin Isak Asiel je i ove godine u Novom Sadu podsetio na reči iz svete knjige da „ko god pogubi jednu dušu, računa mu se kao da je pogubio čitav svet, a ko održi u životu jednu dušu, računa mu se kao da je održao čitav svet“.

Istraživač pohoda Hortijevog odreda smrti u južnoj Bačkoj početkom 1942. istoričar Zvonimir Golubović je zabeležio: „Po broju ubijenih, vremenu trajanja od gotovo čitav mesec dana, načinu ubijanja, sudbini zemnih ostataka, nacionalnom sastavu (od ukupnog broja samo njih 163 nisu pripadali Srbima (2662) i Jevrejima (1103), socijalnom, polnom i starosnom sastavu (među ubijenima je skoro pet stotina dece), bez preterivanja se može reći da je racija jedan od najmonstruoznijih zločina počinjenih na tlu bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.“

Pamti se i čitulja koju je napisao prota novosadske Uspenske crkve Alimpije Popović: „Na pojutarje sv. Jovana, rano ujutru krvoločni Ugri zatvoriše sve domove srpske za tri dana i tri noći sa narodom u njima. I nasta pokolj nedužnih ljudi, žena i dece. Mnoge pobiše u domovima, dvorištima, po ulicama i kasarnama, a najviše po obalama zamrzla Dunava, jer studen bi silna. Klaše decu pred očima majki i otaca, a i ove pred očima đece, i ne dadoše tjelesa mrtvijeh majci zemlji, nego pobacaše pod debelu koru rjeke zaleđene, mnoge mrtve, a neke još žive. U Šajkaškoj i drugim mjestima isto učiniše baš na Badnjak uoči Božića. Umesto radosnog pozdrava božićnjeg, smrti užas u dom unesoše, množinu tisuća naroda pobiše u Čurugu, Žablju i Titelu i ostalim mestima šajkaskim. I njihove leševe baciše pod led Tise. Neka je večni pokoj i slava žrtvama. Amin.“

Pominjući brojna poprišta smrti, od beogradskog Sajmišta i Banjice, Jasenovca i Jadovna, do Treblinke i Dahaua i milione žrtava rabin Asiel je na zatiranje ljudi potresno ukazao sudbinom čitave porodice Rajh iz novosadske Dositejeve 11, sa četvoromesečnom bebom Bernardom nataknutom na bajonet i đakona Saborne crkve Aleksandra Erdeljana, „čoveka velike kulture i izuzetnog glasa“, ubijenog na vratima kuće u Miletićevoj 16. „Mozak i krv su mu bili rasuti po ulici, od čega su se užasavali prolaznici“, zapisao je u knjizi o raciji Jovan Radosavljević

Na jezeru Van, 20. januara 1942. za samo sat i po, petnaest učesnika na čelu sa svemoćnim firerovim opunomoćenikom Rajnhardom Hajdrihom, uz lagani ručak, u „uređenom Trećem rajhu“, saglasili su se sa već započetim Hitlerovim postupkom uništenja jedanaest miliona Jevreja napuštanjem ranijih, nedovoljno efikasnih metoda o preseljenju na istok i „ubrzanoj prirodnoj selekciji“, eutanaziji ili sterilizaciji.

U zapisniku, koji je vodio Adolf Ajhman reč ubijanje se ne pominje, ali se podrazumeva. Otkucan u trideset primeraka, papir su svi koji su ga dobili morali da unište. Jedini primerak pronađen je tek 1947, kao dokument za istoriju genocida pošto Hitlerova pisana naređenja ne postoje.

U Jad vašemu, memorijalnom centru holokausta u Jerusalimu, nailazi se i na detaljniji Ajhmanov opis većanja: „Pri kraju sastanka poslužen je konjak, a veoma zadovoljni Hajdrih je sebi dozvolio čašicu, iako ne pije. Svima se jezik razvezao, pa se pričalo o metodima likvidacije, što je službeno formulisano kao rasprava o različitim tipovima mogućeg rešenja“.

Prvi eksperiment sa gasom obavljen je u Aušvicu septembra 1941: na sovjetske ratne zarobljenike u hermetički zatvorenoj prostoriji pušten je ciklon B i za nekoliko minuta svi su umrli.

Generalna skupština UN je 2005. proglasila 27. januar za Svetski dan holokausta – po datumu kad su sovjetske trupe 1945. oslobodile Aušvic-Birkenau, najveći Hitlerov logor smrti – za „trenutak sećanja na pogrome, koji nikad ne smeju da se zaborave i upozorenja da se spreče budući akti zatiranja, kao svakog nasilja zbog etničke ili verske pripadnosti“. Rezolucija odbacuje svako negiranje holokausta, zahteva mobilisanje građanskog društva za trajno obeležavanje mesta stradanja i podučavanje novih generacija o pogubnoj prošlosti.

Počivši patrijarh German je davno, posećujući Jasenovac septembra 1984. poručio: „Da praštamo moramo, ali da zaboravimo – ne možemo.“ Časovi sećanja su potreba sveta i dvadeset prvog veka.