Izraelski ambasador je proteran iz Ankare, a diplomata istog ranga jevrejske države u Kairu je morao da se vrati kući, dok će, za koji dan – malo ko sumnja – Palestinci u Generalnoj skupštini UN dobiti većinu za proglašenje države.
Jesenja sezona na bliskoistočnoj pozornici je značajno drugačija od ranijeg, dugo ustaljenog repertoara. Jetki, ali izuzetni znalac regiona Robert Fisk je u londonskom Independentu kratko zaključio: „Izraelci malo misle i mnogo pucaju.“ Smireniji analitičari saglasni su da se mnogo šire menjaju uloge i akteri, pa otuda i sve veća neizvesnost, koja nije iskušenje samo za neposredne aktere.
Pažljivi istraživač čak postavlja pitanje nije li turski premijer Redžep Taip Erdogan novi Gamal Abdel Naser, koji se posle revolucionarnog egipatskog vođe pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, sada racionalnom računicom upućuje na čelo davno posustalog poleta. Naserizam je smatran za najviši stepen sna o modernom arapskom nacionalizmu, kasnije neostvarenom. Erdogan širi stroj.
Poseta Kairu, Tripoliju i Tunisu, vođenje doskora usklađenih odnosa sa veoma uhodanim partnerom – Izraelom – „ivicom noža“, naglašena mobilizacija za Palestince, politička i mornarička, i najava patroliranja u osetljivim vodama istočnog Mediterana je poruka o operativnoj nameri: preuzimanje, ranije više puta najavljivane nominacije za neprikosnovenu regionalnu silu.
Ovoliko nizak stepen odnosa i Turske i Egipta sa Izraelom nije poznat decenijama. „Nearapska Ankara se pojavljuje kao ključni akter protivljenja Izraelu“, nalazi papir vašingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku, pa otud i iznenadno poređenje sa Naserovim panarabizom, zapažajući da „prvi put posle 1949, kad je Turska priznala Izrael, sa Bosfora dolazi do ovog levantskog zaokreta“.
Istovremena palestinska namera da u septembru u Ujedinjenim nacijama zatraži priznanje države, Izrael stavlja u osetljivu situaciju. „Moramo da se suočimo sa povećanom izolacijom“, upozorava Netanijahuovu vladu ministar odbrane Ehud Barak.
Kriza na tri fronta je ispit za koji Barak priznaje da nije „pod našom kontrolom“, za razliku od mnogih ranijih prilika. Praksa Izraela pokazuje, naime, da se u održavanju ravnoteže ili „hladnog mira“ oslanja najpre na autokratske arapske lidere (Mubarak), ne na raspoloženje njihovih podanika.
Promenjeni politički profili, oslobođena osećanja sa još neizvesnim konačnom ishodom, sigurno vode jednom: Izrael više ne može da računa na dosadašnju recepturu.
Istovremeno, rizik prevelikog Erdoganovog iskoraka u arapski svet politikolozi sa telavivskog univerziteta vide kao „barometar popularnosti na ulici, dok zvaničnici možda nisu toliko oduševljeni ovakvim načinom negovanja političkih apetita“.
Ipak, najosetljiviji test svima je skori zahtev Palestinaca Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija za prihvatanje njihove nezavisne države, što se očekuje da u Njujorku bude izglasano ubedljivom većinom. Pouzdani izvori ukazuju da će predlog predvideti „konačne granice, koje će pregovorima sa Izraelom biti povučene na osnovu linija od od 4. juna 1967“. Time će se diplomatski vešto, nadaju se Palestinci, pridobiti ili bar navesti da budu prilagodljive, zemlje kakve su – recimo – Nemačka, Italija, Holandija ili Češka. Pritom, veto SAD je na snazi samo u Savetu bezbednosti; dok u skupštini svekolikog članstva UN američki glas vredi koliko i svake druge delegacije.
Grupa palestinskih eksperata, piše vodeći izraelski dnevnik Haarec, pominje i rezervni plan, „niz apsurdnih zamisli“, za slučaj neuspeha: raspuštanje Autonomne uprave i vraćanje odgovornosti za Zapadnu obalu Izraelu ili, čak, dalji nezamisliv korak – dvonacionalna država Palestinaca i Jevreja, pa i federacija Palestinaca sa Jordanom.
Konačno, i Srbiji u ovom spletu još jednom predstoji izjašnjavanje. Davno, novembra 1947, kad se u Generalnoj skupštini UN glasalo o podeli Palestine stvaranjem dve države, jevrejske i arapske, tadašnja Jugoslavija je bila uzdržana. Sa Iranom i Indijom prethodno je predlagala federalnu tvorevinu dva naroda, pošto su njeni predstavnici u Komisiji za utvrđivanje raspoloženja na terenu, Vladimir Simić i Jože Brilej došli do takvog uverenja, kao najboljeg rešenja, ali o tome nije ni bilo formalnog izjašnjavanja.
Pošto su 1988. Palestinci doneli Deklaraciju o nezavisnosti, još postojeća SFRJ je među prvima prihvatila taj dokument; mada bez isticanja u kojim granicama je ta zamišljena država; u Beogradu je otad i ambasada države u nastajanju. Na svim stranama preračunavaju se dobici i gubici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
