U istom danu, kad je Srbiji svečarski („Ispisujemo stranice istorije“, rekao je je premijer Aleksandar Vučić) ubeležila prelaznu ocenu „za prelazak u viši razred“, Turska – davno zastala u napredovanju – poslovno je prošla popravni ispit Evropske unije. Posle čitave decenije od početka pregovora o pristupanju EU i više godina zamrzavanja i prvih razgovora posle dugog ćutanja, Brisel je odlučio da nastavi evropsko školovanje Ankare, pošto su dosad završeni razgovori o samo jednom, dok su od trideset pet poglavlja mnoga zamrznuta, a većina nije ni načeta.

Sada se Turcima otpakuje 17. poglavlje (ekonomska i monetarna politika), a Kipar održava veto na šest ranije pripremanih, koja se – pored ostalog – tiču energije, pravosuđa, osnovnih ljudskih prava i sloboda i bezbednosti. Postupak Grka je, naravno, naknadna naplata računa (turska vojska je od invazije 1974. na ostrvu i samo Ankara priznaje kasnije proglašenu nezavisnu državu severa).

Turska je, inače, kandidat za člana evropske udružene porodice od 1999. u koju je Nikozija 2004. ušla sa nerazrešenim unutrašnjim razdorom, jedna država – ali nepomirljivo podeljena. Strogost Brisela sada popušta pritisnuta migrantskim cunamijem i – kako biva u diplomatskim nagodbama – za svoje željeno olakšanje Evropa, uzvraća Ankari nagradnim dobitkom. Dvema stranama konačni rezultat nije ništa bliži, ni posebno izvesniji. Nade i računice su, doduše, obostrane. Ministri iz Turske Brisel uveravaju u brzo ispunjenje ekonomskih pravila , u šta se i ne sumnja, ali sigurno je da će mnogo složeniji biti zadovoljavajući napredak korpe ljudskih prava i vladavine zakona.

Kao žučni protivnik uravnoteženja političkog kantara javio se predsednik Češke, jedne od članica EU. Istanbulski dnevnik Hurijet prenosi tumačenje Miloša Zemana zašto Turska nikad ne treba da bude primljena u Evropsku uniju. Osuđujući odluku EU da sa tri milijarde evra pomogne Turskoj da zaustavi talas izbeglica iz Sirije prema Evropi, u zamenu za ubrzanje pristupnih pregovora i budući (pre kraja 2016) bezvizni režim za turske građane, Čeh Zeman je jetko poručio: „Pre propasti, Rimska imperija je takođe platila danak varvarima da ne kradu njenu teritoriju.“

EU se sa Ankarom već složila da uputi tri milijarde evra „za poboljšanje uslova boravka preko dva miliona sirijskih izbeglica u Turskoj, kako bi se školama na arapskom jeziku i drugim socijalnim službama ohrabrili da ne idu u Evropu“. Uzgred, agencija Rojters pominje da je Erdoganova vlada želela tri milijarde godišnje, ali je EU ponudila toliko novca za dva puta duže vreme i povezano sa značajnim smanjenjem broja putnika u Evropu, iako tačne mere brojke nisu utvrđene. EU članstvo, čini se, još nije sasvim saglasno odakle će doći pare. Kancelarije u Briselu su da pet stotina miliona isplati centralni budžet, a ostalo – 28 zemalja „prema mogućnostima“. Bogatiji, Nemačka i Francuska – koliko se zna – skloni su da se sve uzme iz zajedničke kase, „makar se zagrizle rezerve“ iz zajedničkog računa predviđenog sve do 2020.

Turska je, takođe, dobila obećanja o „življem tempu“ otvaranja daljih poglavlja, tako da pripreme za njih ubrzano budu završene već u prvom tromesečju 2016. Najveće je sigurno očekivanje Ankare šengenska premija, ukidanje viza Turcima, ali uz prethodni ulog Ankare, obavezu da primi povratnike – svoje i druge građane koji – ne dobiju evropsko utočište. Puls prema prihvatanju Turske u EU zanimljivo meri internet platforma „Evrodebata“ sasvim jednostavnom tabelom, nastalom „proverom masovnog raspoloženja i ocenama upućenih stručnjaka“. Poeni „za“ su: dragocen most između Evrope i Azije, očekivano jačanje demokratskih vrednosti kao moguće dobro uputstvo osetljivom regionu, valjana ekonomija (rast u 2014. oko 3,5 odsto), dodatak novih skoro osamdeset miliona potrošača jedinstvenom tržištu, priznanje za dugo učešće u evropskoj istoriji.

Nasuprot tome je popunjena kolona „protiv“: prevelika je zemlja da se smesti u udobnost EU, u Aziji je 97 procenata teritorije, a do 2050. imaće devedeset miliona stanovnika što bi značilo da je dominantna u zajednici, EU nisu potrebne zajedničke granice sa Sirijom, Irakom i Iranom, ni umetak sa još veoma usporenim napretkom sloboda izražavanja i manjinskih prava i pojačanim pohodom siromašnih na prostore bogatijih budućih rođaka (deset miliona Turaka većživi u EU), fundamentalne tradicionalne razlike muslimanske nacije od hrišćanskog sveta. Klatno se kreće prema potrebama.