Turski popravni izbori

Polovina birača – a izlaznost je bila čitavih 85 procenata – dala je poverenje stranci „sultana u nastajanju“, pa Erdogan ima u ruci jake karte za dalji pohod do potpune vlasti, bez vezira. Rezultat glasanja je neočekivan trijumf AKP: verovalo se u ponavljanje junskog nedovršenog boja, pobede bez pobednika, okončanog neuspehom da se sastavi koalicija. Pred novembarsku rundu nekim posmatračima se čak učinilo da je „predsednik izgubljen u sopstvenom lavirintu“.

Jedan pažljivi komentator je preokret tačnije objasnio: „Erdogan je igrao na oštre podelu između tri opozicione stranke (u parlamentu nikog drugog i nema). Vešto je vodio razgovore o koaliciji da bi ih odveo u ćorsokak, pa je ultranacionaliste dobrim delom preveo u svoj birački stroj (Bahčelijev MHP je od leta do jeseni opao oko četiri procenta), a taman stasala, prvi put u parlamentu sa osamdeset predstavnika, prokurdska HDP – Narodna demokratska partija, okrenuta i levici – i pored dobitka 61 poslanika, presula je deo glasova sekularnoj Republikanskoj narodnoj partiji (ĆP sa svojih oko 25 odsto) tradicionalnom Ataturkovom legatu; neki veoma konzervativni Kurdi čak su se privoleli AKP listi.

Na parlamentarnoj sceni se održava nešto dopunjen status quo. Četiri partije sedaju u klupe novog saziva, ali politikom će dalje upravljati Erdoganova ruka i posle trinaest godina na tronu, samo što je 2014. ulogu premijera zamenio zvanjem predsednika države, koji bi po zakonu trebalo da je bez političkog žezla. „Ovi izbori, na kojima na listićima nije bilo njegovog imena, bili su zapravo o njemu, referendum o Redžepu Tajipu“, kratko zaključuje Bulent Aliriza, istraživač Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, suprotno računicama naivnih da će „umor od vlasti“ voditi kraju jedne ere.

Protivnici nedodirljivog vođe tvrde da je „klima napetosti i polarizacije, koja je osvojila politiku, direktna posledica demagoškog stila. Erdogan uzvraća da je upravo „jednopartijska“ AKP formula najbolja i spasonosna garancija bezbednosti i nacionalnih interesa Turske: „Uvek sam govorio jedna nacija, jedna zastava, jedna domovina, jedna država – čine nešto bez čega se ne može. Treba da obogaćujemo ova četiri oslonca i tako odgovorimo na sve zavere.“

Ima, doduše ne tako mnogih, mišljenja da će „veoma udobna većina, možda navesti AKP na pomirljiviji pristup svim izazovima, uključujući i obnovu mirovnih razgovora sa Kurdima, kao što je prethodno – sasvim sigurno – povratak brutalne konfrontacije, uz zov patriotske mobilizacije protiv terorizma, pomogao pobednički izborni pohod. „Ili ja, ili haos“, eho je Erdoganovih poruka upućenih biračkim zborovima i bez njegovog prisustva.

Dok AKP bučno zaposeda četvrti mandat, partija se istovremeno suočava sa mnogim iskušenjima, nasleđenim od same sebe. Londonski Ekonomist pažljivo niže tursku slagalicu: „Pobednik vlada polarizovanom zemljom, zastrašenom od nasilja. Ako se mirovni proces ne obnovi, sukob sa Kurdima može dalje da izmakne kontroli. Vlasti su se nedavno probudile pred pretnjom, koju predstavlja Islamska država, verujući da stoji iza oktobarskog bombaškog napada u Ankari u kome je bilo stotinu mrtvih. Turska ekonomija je posustala (desetogodišnji prosečni porast BDP od 4,5 odsto 2014. je bio 2,9 procenata), a vladin nasrtaj na kritičare je oštetio poverenje u sudsku nezavisnost.“

Premijer i lider partije – koga među protivnicima prati senka da je „lutka“ stvarnog vođe i više formalni nosilac dužnosti – nasmejani profesor Ahmet Davutoglu poručuje „pobednik je čitava nacija“. Upućeni analitičari pomišljaju da je „AKP, posle ovog ciklusa, možda dovoljno samouverena stranka da se prihvati pozitivnije politike“. Ali, odmah dodaju i da „Redžep Tajip Erdogan, bodren nezapamćenim uspehom, takođe može da stegne omču vladi, više da pritegne neistomišljenika, dalje da uguši časne medije i nametne svoju viziju konzervativnije Turske“. Potom i predviđaju: „Ako to učini, dalja napetost predstoji, a vodeća partije neće doneti stabilnost, koju birači traže.“