Turski rebus

Nije, naravno, oglašen početak „turskog proleća“, ali demonstracije u Istanbulu, Ankari, u 67 od 81 jedne provincije, sigurno nisu samo „komunalna buna“ protiv seče drveća na trgu Taksim i zidanja replike osmanske artiljerijske kasarne porušene 1940, dopunjene novim šoping centrom i džamijom, umesto sadašnjeg Gezi parka.

Protest za očuvanje istanbulskog zelenila pretvorio se u bačenu rukavicu vladi Partije pravde i razvoja (AKP), ponikloj iz islamskog korena, čiji predsednik pomalo pitijski ponavlja „samo države mogu da budu sekularne, ali ne i njihov živalj“.

Sebe je kao muslimanskog premijera u sekularnoj državi predstavio 2011. prilikom posete Egiptu i kao uzor ne samo svojoj zemlji već i arapskom svetu.

Korai Čališkan, profesor uglednog Bozič univerziteta (nastalog iz Robert koledža, osnovanog 1863) u Istanbulu, vidi Taksim revolt kao „prelomnu tačku: „Erdogan je veoma samouveren i autoritaran političar, koji više nikog ne sluša. Ali, treba da razume da Turska nije kraljevina i da ne može samo on da vlada Istanbulom iz Ankare.“

Erdogan Toprak, jedan od lidera opozicione Republikanske narodne partije, čiji je osnivač otac nacije Ataturk, priliku koristi da uputi izazov premijeru, koji bi „voleo da povrati sultansko vreme“ osmanske imperije pre nego što je Turska postala republika: „Cilj AKP je da društvo preokrene u islamsku zajednicu.“

Uverenje premijera je da islamsko verovanje ne treba da bude skriveno. Nesaglasni sa takvim pojmanjem „uvođenja u novo doba“ – kako predsednik vlade predstavlja svoju misiju – ukazuju da je ovde zapravo reč o „mešanju u privatne živote građana u sekularnoj republici“. Redžep Taip Erdogan poručuje kako turska ravnoteža demokratskih vrednosti i religioznih osećanje treba da bude inspiracija i drugima.

U deceniji vlasti Erdogan je upravljao preobražajem Turske, pre svega impozantnim ekonomskim dometima, koji su zaklanjali nedovoljan razvoj svekolike lepeze građanskih sloboda, uz povećanu dozu religioznog konzervativizama.

Domaći komentatori nastoje da objasne: „Dok Partija pravde i razvoja ima pravo da podstiče konzervativne vrednosti u granicama liberalne demokratije, sigurno nema pravo da ih nameće čitavoj naciji. To zaista ne pomaže Erdoganovom nepromišljenom populizmu. AKP je očigledno postala manje liberalna, kako je ostvarivala više moći.“ Ali, sledi i umirujuća napomena: „I dalje je ona najbolja nada za pomirenje islama, demokratije i slobode i time je bolja od svake druge ovdašnje alternative; otud zaslužuje kritiku, ne odstranjivanje“.

Strože postavke ističu suprotnosti turske demokratije i moćnog predsedničkog sistema u pripremi ili nastajanju, a „otrovne strele“ sa probuđenih ulica su zahtevi da vlada podnese ostavku, posle brutalnog policijskog ponašanja prema demonstrantima. Radikalnijim analitičarima stanje čak liči na „navijanje tempirane bombe“.

Dnevnik Hurijet upućuje da su protesti „ujedinili građane različitih motivacija, etničke pripadnosti, političkog identiteta i verskih opredeljenja.“ Istovremeno, podseća se i na drugi fenomen, da je svojevremeno kemalizam bio „opsednut uvozom zapadnog stila života“, dok sadašnjim desnim centrom preovlađuje ubrzan puls domaće ekonomije, u omotu skrivanog islamskog dnevnog reda, što je u traganju za bosforskom formulom postalo jedno od iskušenja nacije.

Premijer Redžep Taip Erdogan je pre nedelju dana postavio prvi kamen za treći prelaz između Evrope i Azije preko Bosfora, vredan tri milijarde dolara. Most je unapred poneo ime sultana Selima, devetog vladara osmanskog Carstva, omiljenog i poštovanog među sunitima, većinom stanovništva Turske. Alauitska manjina istog sultana pamti kao – „Selima ubicu aluita“.

Kolumnista Hurijeta, navodeći ovu razliku, dodaje pouku koje se ne tiče samo mosta: „Sigurno je da bi vladajuća partija AKP pokazala više odgovornosti da je izabrala manje protivrečno ime“. Dodaje pritom i nešto detaljnije lično viđenje turskog začaranog kruga: Sekularna levica se protivi svemu što čini AKP, dok AKP odbacuje sve kritike kao ideološki motivisane, uključujući i one opravdane, i nastavlja po svome, izazivajući još više reakcija. Ovakva postavka završava se nedoumicom o čitavoj naciji, ne samo o političarima: „Možda je napetost ono u čemu mi Turci uživamo, od vlade do opozicije, a to je stvaran problem.“

„Nema popuštanja onima koji idu ruku pod ruku sa teroristima“, ne odstupa Redžep Taip Erdogan, ljutito se obraćajući nezadovoljnicima, ubeđen da su mu tri čiste izborne pobede od 2002, dovoljno dugotrajna garancija.

„Imamo premijera koji je postigao mnoge uspehe i svakako je izuzetno dobro vodio ekonomiju“, piše Milijet, „ali to prati paternalistički stil – znam šta je dobro za vas i ja kao vaš otac mogu da odlučujem o parku, mostu, gradu i ustavu.“ Komentatorka jednostavno rešava turski podstaknut obaranjem dvanaest stabala na Taksimu: „Mislim da građani samo žele da budu prisutniji u demokratiji Turske“.

U međuvremenu udišu suzavac.