Tursko pokajanje

Vlada je odlučila da 1936. oduzetu imovinu vrati ili po tržišnoj vrednosti isplati hrišćanskim, jevrejskim i ostalim zajednicama, a ima ih više od stotinu pedeset. Odštampan i potpisani akt u službenom listu, pa se tako zaobilazi nacionalistička opozicija u parlamentu, koja bi mogla da se usprotivi dobrom državničkom koraku. Na spisku su, pored zemljišta i zgrada, škole, crkve, bolnice, sirotišta, groblja, radnje i fabrike, čak i neki noćni klubovi.

Evropska unija, kojoj se Ankara nada, ali nikako ne prolazi čistilište, uporno insistira na ublažavanju ili ukidanju zakona i postupaka kojima se ograničavaju neislamske religiozne zajednice, pažljivo motreći na duhovne slobode, ali ne manje i na vlasnička prava. Više pojedinačnih slučajeva, tokom decenija, dospelo je pred Evropski sud za ljudska prava. Država je plaćala presude iz Strazbura, pored ostalog morala je ne tako davno da Grčkoj patrijaršiji vrati oduzeto davnašnje pravoslavno sirotište u Istanbulu.

Elizabet Prodromu, potpredsednica Komisije SAD za međunarodne verske slobode nalazi da je Turska „dugo bila formalna i nesavršena demokratija“, u kojoj je osnivač moderne države Kemal Ataturk svojim rigidnim sekularizmom gušio religiozne slobode manjina, u nečemu i ne samo neislamskog življa, već i sunitske većine.

– I mi znamo za nepravde prema grupama vernika – agencija Anadolija prenosi reči premijera – ali je došlo vreme da se završi opresija prema građanima zato što su druge vere, drugačijeg etničkog porekla ili im je različit način života.

– Ovo je prvi u istoriji Republike i pritom veoma značajan potez obnove prava i osećanja da su svi ljudi u Turskoj jednaki – ukazuje domaća ugledna pravnica Kezban Hatemi. Čak dodaje da po važnosti dolazi odmah iza „prestanka generalskog starateljstva“.

Njujork tajms ocenu zaključuje poređenjem: „Suprotno tvrdokornim prethodnicima, islamom inspirisana vlada Erdoganove Partije pravde i razvoja brižljivija je prema turskim nemuslimanima, uključujući Jevreje i hrišćane. Od 2002. je donela brojne mere da zakoni budu usklađeniji sa standardima EU o pravima manjina, kako bi tursko pristupanje briselskoj porodici moglo da napreduje.“

Manje od jednog procenta među blizu osamdeset miliona građana su pripadnici verskih manjina, sa oko 25.000 Jevreja i 120.000 hrišćana, od kojih jedva tri hiljade čine Grci.

Markar Esajan postavlja jednostavnu dijagnozu: država prolazi kroz transformaciju mentaliteta, ne samo da eliminiše nepošten pristup manjinama i više Grke, Jermene i Jevreje ne vidi kao „one druge“ i neprijatelje.

Iako zakasnela, odluka je kritično važna, nalazi aktivista za ljudska prava i manjine Orhan Kemal Čengiz u komentaru dnevnika Zaman.

Tursko osvešćivanje traje već izvesno vreme. Grupa za praćenje reformi, u kojoj su i mnogi ministri, još od 2003. prati uvođenje zakonodavstva kakvo pogoduje EU; kao posebno hitnu meru „demokratskog usavršavanja“ prošle godine istakla je religiozne slobode i klimu tolerancije. Pominju se skoriji dobri primeri: prvo služenje liturgija u pojedinim, daleko od velikih centara, grčkim (manastir čiji nastanak seže do četvrtog veka) i jermenskim (bogomolja iz desetog stoleća) crkvama posle skoro stotinu godina.

Kao pouzdana provera spremnosti Erdoganove vlasti ostaje da se vidi kad će ponovo biti otvorena visoka grčka pravoslavna teološka škola na ostrvu Halki u Mramornom moru nadomak Istanbula. Osnovana je 1844, za upis novih studenata zatvorena 1971. (petorica poslednjih đaka stekli su diplome 1985.), usahnula sudskom odlukom da „sve privatne obrazovne ustanove, verske ili vojne, moraju da uđu u državne univerzitete ili da prestanu da rade“.

Konačno, sasvim drugačiji je slučaj i sigurno daleko od novog propisa i Erdoganove pomisli, jedan od nepresušnih simbola hrišćanstva, hram Svete Sofije. Posle osmanskog osvajanja i pada Konstantinopolja 1453. pretvoren je u džamiju do 1934, a pošto je „sekularizovan“ godinu dana kasnije je zakonom proglašen za muzej i istorijski spomenik u kome uopšte nema bilo čijeg bogosluženja. Najavljujući prošle godine – kao provokativni izazov – akciju da se, posle toliko vekova, služi liturgija u Svetoj Sofiji, grupa od 250 grčkih fanatičnih aktivista iz sveta odustala je od plana u poslednjem trenutku, pošto je Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da im Ankara neće dozvoliti ulazak u Tursku „pošto bi to predstavljalo opasnost za bezbednost“. Dodatno objašnjenje je bilo da takav čin „može da podstakne provokacije , koje mogu da ugroze napore vlade da poboljša verske slobode“. Pokajanje ima cenu.