Upotreba otrova

Predviđanja na Bliskom istoku su nepouzdana, ali zna se da se i crne slutnje ostvaruju. Despotski vladari često postupaju iracionalno, kad su im opstanak ili ambicije u ugrožene.

Sadam Husein je nezadovoljan tokom iračko-iranskog rata marta 1988. bojnim otrovima bombardovao uspešnu pobunu Kurda u Halabdži, ostavljajući posle dva dana u avetinjski pustom malom mestu pet hiljada mrtvih civila i sedam hiljada teško povređenih od gušenja. Kad se Naserov Egipat šezdesetih godina upustio u jermensku avanturu uvođenja revolucionarnog reda, pominje se da je u tom pohodu koristio i bojne otrove.

Nedeljnik Špigl je izvestio, pozivajući se na „različite svedoke”, da je sirijska armija prošlog meseca, na vojnoj vežbi, iz tenkova i aviona ispalila pet – šest projektila „sposobnih za nošenje hemijskog oružja, na ovim manevrima korišćenih bez otrovnog punjenja”.

Olakšanje je upućenih da predsednik Asad još „kontrolisano izdaje komande”, računajući na javnu poruku Vašingtona, praćenu ehom Zapada, da je crvena linija za spoljnu vojnu intervenciju upotreba hemijskog oružja protiv stanovništva. Režim smatra do te tačke ima „prazan prostor” na raspolaganju za primenu svih ostalih ubojnih sredstava protiv sopstvenog naroda.

Po računici humanitarnih organizacija od dosadašnjih 29.000 žrtava najmanje 21.000 su civili. Aktivisti opozicije, među njima i Raduan Zade na Beogradskom bezbednosnom forumu emotivno svedočeći o sudbini najbliže rodbine, ukazuju da bi nametanje zone zabrane letenja – „kakva je nad Sirijom istinski neophodnija nego što je bilo u Libiji” – brzo sprečilo masovno ubijanje nedužnih.

Londonski Telegraf, oslanjajući se na vojne priručnike, piše kako se „misli da je Asadov Damask treći u svetu po nagomilanom hemijskom oružju”, a obaveštajne agencije zalihe procenjuju na nekoliko stotina tona osnovne sirovine. Sumnja se – među poznavaocima – na severnokorejsku, iransku, u ranijoj fazi i moskovsku pomoć u izradi i obradi bojnih otrova i u skrovitom razmeštanju, „praktično nevidljivom zapadnim satelitima”.

Štefan Mogl iz Švajcarskog instituta za nuklearnu, biološku i hemijsku zaštitu, navodi podatke da „priznate količine hemijskog oružja u svetu iznose oko sedamdeset hiljada tona, a njihovo uništenje je u toku i još će potrajati”. Prema Međunarodnoj konvenciji, koja je stupila na snagu 1997. Sjedinjene Države su prijavile 29.000, a Rusija 40.000 tona. Sirija je jedna od sedam država, koja nije u potpunosti pristupila ovom sporazumu. Srbija je to učinila maja 2000. godine. Organizacija za zabranu hemijskog oružja potvrdila je 2007. da je Albanija prva zemlja, koja je uništila sve svoje zalihe.

Inače, prva obaveza da se u svetu „ubuduće neće koristiti bojni otrovi” potpisana je 1925. u Ženevi, kako je u Prvom svetskom ratu to izdašno činjeno (prvo ograničeno Francuzi 1914, a onda masovno Nemci 1917).

Sirija je, proteklih nedelja, saopštila da ”hemijsko oružje nikad neće upotrebiti protiv svojih građana”, ali je upozorila da „može da ga aktivira u odbrani od strane invazije”.

Strahovanje političara i vojnih planera na Zapadu je nesmanjeno, koliko od opasnosti da otrovi dođu u posed militantnih grupa u slučaju rasula režima, toliko i kao strepnja da „nešto od zaliha” Bašar Asad sam ne prepusti džihadistima.

Izraelski premijer Benjamin Netanijahu, po izveštajima iz Jerusalima, razmatra mogući preventivni udar na sirijska hemijska stovarišta i rampe za lansiranje raketa. Kao psihološka proba, održane su i vežbe gađanja „živom municijom” na Golanu, a u Haifi je simuliran napad otrovima da bi se proverila spremnost službe civilne zaštite.

Štampa beleži da NATO i Pentagon imaju u Evropi i na Bliskom istoku deset hiljada vojnika u povećanoj pripravnosti, kako bi u slučaju potrebe i haosa, brzo osigurali kontrolu nad sirijskim „hemijskim magacinima”.

Pre pet godina Izrael je, mimo volje Amerikanaca, sam bombardovao‚ „sumnjiv centar za nuklearna istraživanja“ u Siriji, objašnjavajući da se tamo radilo na opasnom nuklearnom zametku. Bi-Bi-Si u jednom izveštaju opisuje američku zamisao, „za koju bi Bela kuća volela da pridobije sumnjičave”: plan po kome bi hemijsko razoružanje moglo da se obavi desantom specijalnih jedinica i odvoženjem otrovnog tereta u džinovskim Herkules avionima”.

Smireniji obaveštajci i stručnjaci opominju da nije tako lak ući u trag opasnim pakovanjima, pa i kad bi „uspostavljanje kontrole nad nekonvencionalnim oružjem devedeset pet odsto uspelo, ostatak bi nestao u nepoznatom pravcu”.

Prve otrovne granate služile su u početku da se samo demorališe neprijatelj u rovovima. Ali, i Prvi svetski rat je odavno završen i zaboravljen. Danas su potrebe drugačije.