Uskršnja obnova

U Jerusalimu, kapela u kojoj je Hristov grob pod svodom crkve Groba gospodnjeg – podignute u četvrtom veku – obnovljena je prvi put posle 1810. godine. Čelični (ružni) stubovi, koje su kao neku vrstu „kaveza“ postavili Englezi još 1947 – pred kraj svoje mandatne u uprave Palestinom – da bi učvrstili poljuljanu kamenu konstrukciju i sprečili urušavanje sada su uklonjeni i posle devet meseci strpljivog rada svetskih stručnjaka temeljno je obavljeno dugo odlagano spasavanje edikule, kojoj je vraćen sav davnašnji sjaj.

Pre dve godine, u februaru 2015, državne vlasti Izraela čak su čitavu crkvu zatvorile „na četiri sata, kao opasno mesto za posetioce“. Posle toga konačno je usledio uspešan dogovor grčkih pravoslavaca, katolika i Jermena – tri najvažnije verske zajednice u čuvanju Crkve Hristovog groba o hitnim, neophodnim radovima. Patrijarsi i poglavari svih crkava u Jerusalimu, pred ovogodišnje uskršnje praznike su zajedničkim saopštenjem pozdravili završetak restauracije kao testament duhu ekumenizma.

Osetljivu operaciju i tim stručnjaka je vodila Grkinja Antonia Moropulu, arhitekta sa Tehničkog univerziteta u Atini. U ispitivanju stanja temelja kapele korišćeni su radar za dubinski pregled i robot kamere, a da bi se utvrdile i spojile „isceljene“ kamene ploče upotrebljeni su vezovi od titanijuma. Za ukazivanje „hitne pomoći“ utrošeno je 3,5 miliona evra; bilo bi potrebno još šest za dugotrajno saniranje svih i drugih najbližih oštećenih temelja. Fondu za dosadašnju obnovu, kao prvi darodavac uputila je 1,4 miliona dolara Mica Ertegun, udovica osnivača američke kompanije Atlantik (muzičke ploče i zapisi), jordanski kralj Abdala Drugi i palestinski predsednik Mohamed Abas priložili su po 150.000 evra, pored drugih dobrotvora.

Podela i kontrola najsvetijih mesta među hrišćanima u Svetoj zemlji je posebna formula koju su strogo i precizno propisali fermani osmanlijskih sultana iz 1757. i konačno 1852. Večne sukobe i više puta međusobne – pa nekad i krvave – obračune za osvajanje prostora tadašnja vlast islamske vere prekratila je propisom da je „status quo“ otad kućni red za često zavađene monahe, koji se odvojeno mole jednom Spasitelju. Ovakva odredba potvrđena je kasnije i ugovorom Turaka i zapadnih sila 1858, istovremeno sa povlačenjem mnogih državnih granica.

Kasniji svetovni upravljači Jerusalima, od engleskog generala Edmunda Alenbija koji je – posle četiri veka vlasti Turaka – kao pobednički vojskovođa u Prvom svetskom ratu ujahao u grad 1917. prvo je potvrdio amanet sultana. Posle britanskog mandata i Drugog svetskog rata, isto su morali da učine i Jordanci i – konačno Izrael.

Crkva Hristovog groba ima svoj poseban suverenitet – ako je umesno poslužiti se svetovnim rečnikom – sa nejednakih „šest federalnih jedinica“. Pravoslavci Grčke crkve jerusalimske patrijaršije, Kopti, Sirijci, Jermeni, Etiopljani i katolički franciskanci dele sav prostor. Etiopljanima je za njihovu bogomolju pripalo samo mesto na krovu.

Svi moraju da se pridržavaju davno ustanovljenog propisa, koji neprikosnoveno povlači granice čime ko raspolaže i koliko ima svih drugih prava. Grčkim pravoslavcima pripada najviše, kako je i sa glavninom hrišćanskih svetinja u Svetoj zemlji, oko sedamdeset procenata.

Samo temelji sadašnje Crkve Svetog groba zapravo potiču iz četvrtog veka kad ju je podigao car Konstantin i pošto je 336. osvećena, Persijanci su je spalili 614, obnovljena je do 626, a onda ju je još jednom uništio kalifa Hakim bin Amr 1010. Opet je podiže vizantijski car Konstantin Monomahos, prepravljaju je kasnije krstaši. Današnje stanje i izgled uglavnom datira od 1810. i – kako znalci navode – čemu su „mnogi dodavali pečate, a razaranja od ljudske ruke i prirode neprekidno su joj menjala izgled.“

Održavanje „status quo“ fermana je jedna od komplikovanijih diplomatskih veština. Zna se ne samo ko kad ima bogosluženje, koliko traje, nego i ko ima pravo da ukuca ekser, unese metlu, promeni pregorelu sijalicu, gde može da nasloni merdevine, pa i da otvori ili zatvori vrata. Inače, ključevi crkve i briga za jedini ulaz poverio je muslimanskim porodicama Nuseibe i Al Gudia još Saladin, prvi sultan Egipta i Srije, još krajem dvanaestog veka.

Požari, zemljotresi, a i nasilnici su se smenjivali, kao i dobrotvori.

U novije doba, u vreme Musolinija – recimo – zapisano je: „Franjevci su angažovali italijanske arhitekte, koji su predložili da se čitava crkva sravni sa zemljom i da se podigne nova.“ Rat je sprečio sumanutu nameru. „Neka kombinacija gigantske fašističke strukture, mešavina Vavilonske kule i železničke stanice“, opisao je kasnije takvu nameru izraelski književnik Amos Elon u izvanrednoj knjizi o sudbini Jerusalima.

„LJudi su stigli do Meseca u potrazi za novim Jerusalimima, ali ovaj ovde, na zemlji, ostaje zauvek kao što postoji od pamtiveka“, zaključuje Elon u „Gradu čuda“.