Uskršnji plamen

Bernar de Vajs je na Veliku subotu 867. godine zabeležio: „Više sati se pojalo Gospodi pomiluj, sve dok anđeo nije užegao plamen.“

Ove godine kovid-19 će sprečiti desetine hiljada vernika da svežnjevima od trideset tri sveće preuzmu blagodatni oganj, kad se u rukama jerusalimskog patrijarha Teofilosa Trećeg – posle duge molitve u edikuli i razvučenog pojanja saslužitelja pred teskobnim ulazom – upali baklja, koju će zatim izneti iz kapele Svetog groba, „oglašavajući dolazak vaskrsenja“.

Biće prisutna samo desetorica istočnohrišćanskih jerarha grčke, jermenske, koptske i sirijske pravoslavne crkve.

Zabeleženo je da nebeskog ognja nije bilo samo pošto je egipatski sultan Hakim 1010. godine naredio da se sruše Crkva Hristovog groba i sve druge bogomolje u Jerusalimu. Zapovest je delimično sprovedena. Hrišćanima je bilo zabranjeno da se mole sve do 1021, kad je Hakim nestao u pustinji južno od Kaira. Brzo posle toga hram Svetog groba je 1048. obnovio vizantijski car Konstantin Deveti Monomah.

Akiva Tor, načelnik Uprave za svetske religije u izraelskom Ministarstvu spoljnih poslova je saopštio da će 2020. godine, posle bogosluženja na Veliku subotu blagodatni oganj drugim zemljama (kao i uvek u zaštićenoj lampi) automobilima njihovih diplomatskih misija biti prenesen na aerodrom Ben Gurion, gde će čekati avioni sa izaslanicima crkava država koje preuzimaju svetu vatru, da bi potom odmah poleteli, kako bi izbegli propis o obaveznom virusnom karantinu. Tor očekuje „između sedam i deset izaslanstava“; Džeruzalem post pominje sa sigurnošću avione iz Rusije i Ukrajine, najverovatnije iz Rumunije, moguće iz Gruzije i Grčke.

Bugarska crkva je, prema pisanju sofijskih listova, odlučila da ove godine ne upriliči specijalni let i da tako ušteđeni novac bude priložen borbi protiv virusa korona, „vernici još imaju sačuvanog prošlogodišnjeg ognja“.

Grčki arhijereji se „nadaju da će sveti plamen stići u Atinu na potpuno bezbedan način, a da će biti razmotreno kako će dospeti u domove vernih građana“. U Atini se nagoveštava da će „pravo ovogodišnje narodno uskršnje slavlje biti krajem maja, uz dan Hristovog vaznesenja (Spasovdan), ako tada okolnosti dozvole“.

Iz Srpske pravoslavne crkve nema nagoveštaja da li će i kako iz Jerusalima stići blagodatni oganj, koji je u novije vreme dočekan 2015. u Hramu Svetog Save.

Zapamćeno je da je pre toga Svetu vatru doneo u Beograd 1959 – vraćajući sa pokloničkog putovanja – počivši patrijarh German, u pratnji episkopa Nikanora, Hrizostoma i Emilijana, nekoliko jereja i profesora Bogoslovskog fakulteta Miloša Erdeljana i Stojana Gošecića.

Početkom devedesetih godina minulog veka, službujući u Jerusalimu, više puta sam bio prisutan uzbudljivoj i skoro nestvarnoj slici u hramu Svetog groba na Veliku subotu: Na časak baklja u rukama patrijarha izazove tajac, a onda duhovnici i vernici primiču voštanice i kandila, pripaljujući znamenje jedan od drugog, dok se talas gotovo munjevito širi pravim lavirintom današnje crkve, koju su rušenja i novi neimari menjali prema onoj koju je poželela carica Jelena, a u amanet hrišćanskom svetu ostavio njen sin car Konstantin, osvećenjem 17. septembra 335.

Brojni tumači vekovima su nalazili različita objašnjenja posežući za davnim mitovima, grčkim najčešće, uz pomisao kako je vatru od bogova, pre svih, ljudima doneo Prometej. Revnosni privrženici materijalizma govore prosto „o nekakvoj hemijskoj reakciji i osloncu na pravila fizike“, a pojedini srednjevekovni turski istražitelji čak su – kako navodi Karl Bedeker u svom Vodiču kroz Jerusalim i okolinu iz 1876 – pominjali „pomoć ricinusovog ulja ili belog fosfora“. U rukopisu ruskog igumana Danila 1106. stoji kako je bila „velika gužva oko oko Groba, kad ga je odjednom obasjala svetlost, koja je zapravo čudno nalikovala na boju cimeta“.

Engleski putopisac Robert Kurzon navodi šta je doživeo 1834: „Samo što su vernici na ramenima izneli patrijarha, u prepunoj crkvi nastala je gužva, pa su napolju muslimanski stražari pomislili da hrišćani kreću u napad na njih. Vojnici su bajonetima navalili, a preplašeni pravoslavci su stradali više jedan od drugog nego od oružja čuvara. Ibrahim paša, guverner grada, koji je u znak dobre volje prisustvovao bogosluženju, izbavio se tako što su mu pratioci mačevima krčili put.“

Nailazi se i na mnoge druge beleške: „Na kraju bi ruski hodočasnici, koji su put do Palestine i natrag do kuće prevaljivali bosonogi, pripaljivali kandila, noseći ih do najudaljenijih mesta pravoslavne carevine.“

U zapisu posetioca, iz 1918. stoji: „Kako svi u isti mah pokušavaju da dođu do plamena, šest stotina britanskih vojnika – tadašnja vlast otkad je general Alenbi 11. decembra 1917. okončao raniju viševekovnu osmansku vlast upravo u Jerusalimu – morali su da štite grčkog patrijarha.“

Izraelski novinar i književnik Amos Elon (1926 – 2009), pouzdani hroničar jerusalimskih starina razmišlja: „Čudo vatre, pravo ili nestvarno, možete da se pitate, ali u dramatičnost niko ne sumnja. U naše doba ljudi su stupili na Mesec u potrazi za novim Jerusalimima u stranim galaksijama, ali do sada onaj stari još nije dobio zamenu.“ U knjizi „Grad čuda“ i opominje kako se treba čuvati preterane zavisnosti od ‘modernih vremena’ i podseća na sasvim jednostavnu istinu: „Često u Jerusalimu imate osećaj da ste u vremenskoj mašini. Ljudi vide da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje paralelno.“